Glavni urednik u kafanskoj kujni

Sećanja su asocijativna, skokovita i impulsivna. To, razumljivo, i ovde određuje da redosled ovih crtica ne ide hronološki kako je ličilo na početku.

Nastavak druženja u „Tri kostura“ sa mojim takođe naturalizovanim Vražogrnčaninom slikarom Zoranom Kostadinovićem Kodžom, funkcionerom Vukovog SPO, to je glavna asocijacija, po povratku u Zaječar, valjda s „titulom“ kustosa, rukovodiocem kultne galerije Radul begov konak podsetilo me na javnosti i „danasovcima“ nepoznat događaj iz istorije ovog lista. (Opominju me čitaoci i zajednički poznanici da Zoran nije završio učiteljsku, već gimnaziju i da je slikao, ali učio istoriju umetnosti.)

Bila je 1996. već smo tražili sredstva, što bismo mi Piroćanci rekli – faundrejzingovali – kao i prostorije za redakciju. Pošto je nas nekoliko Mijić otpustio iz „Naše borbe“, saznavši da smo osnovali Danas, mi bez zaposlenja smo se „zabavljali“ svako ponegde tezgareći, a pisali smo i za tih godina osnovani list „Nezavisnost“ istoimenog sindikata sa Grujicom kao glodurom, istovremeno nanišanjenom da bude prvi glavni i Danasa kad IZIĐE. U prostorijama tog „BeniČankovog“ sindikata smo se, ako ne po kafićima, svakodnevno viđali, a bogme, i skoro svakodnevno držali sednice Upravog odbora Dan grafa. Druga, važna asocijacija je što su u upravnom odboru pretezali negdašnji urednici baš „Omladinskih novina“, osim moje malenkosti pomeniti Grujica, RCvetićanin a svi pojačani bivšim omladinskim, potom sindikalnim funkcionerom Dušanom Mitrovićem.

I, zakažemo mi sastanak sa Vukom Draškovićem, tad već „glavnim“ u gradu (Božo, Božo, to već nije 96. no 97, posle februarskog „Gonsalesovog“ lex specialis-a!) Sedi on u fotelji u čelu stola, tamo u stranačkim prostorijama iza kafane „Kolarac“, onako uspravan, lica poput Hristovog a komandno govori ko da je Bog. Takav mi je ustisak tad bio, a mnogo posle mi je rekao da ima problem sa kičmom, pa i piše stojeći. Ne sećam se da li je odmah „iskomandovao“ preko saradnika, ili nam kasnije to javljeno da ima jedan jeftiniji prostor, za sirotinjske hrabre novinare.

Možda se još neko seća, a ja pamtim to mesto kao prilično ekskluzivno za večernje izlaske. Na jednom manjem parnom broju, tu u centru na početku Birjzovljeve bio je na ravnom krovu, mislim četvrti nivo, jedan krovna-kućica-restoran, a ceo veliki krov bašta sa teraco pločama. Drži ga jedna ugostiteljska firma, nije u stečaju, ali se sprema za nestanak.

Obiđemo, pogledamo, donesemo odluku da je dušu dala za sirotinjsku redakciju. Moji izrečeni i prećutani argumenti su bili, nije skupo iako para takoreći nemamo, a pošto me povremeno hvata, kako MBečejić reče „crnotravski graditeljski sindrom“ već vidim širenje kućice montažnim kontejnerima, Vuk će da nam pomogne za dozvole. A i video sam u Bratislavi prostor novoosnovanog, kasnije odličnog dnevnika „Sme“ („Jesmo“) u dvorištu jedne omanje kuće.

Napravim/o predugovor, kad posle tri dana, UO se pišmani. S argumentum – kako bre da ti glavni urednik sedi u kafanskom kujničku sa belim pločicamna. Kažem, obrukali ste me pred partnerima. I podnesem (prvu) ostavku. Oni me koji dan kasnije ubede da je povučem i „uteše“ da je Gruja preko jednog od na desetine kumova našao veći i jeftiniji prostor. U Jagićevoj. Tako se i sedište firmeDan graf preseli iz moje kuće u Mokroluškoj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.