Hod kroz varljivost sećanja

PROLOG: Bio sam namerio da prve nedelje ovog decembra posle 22 godine od prvog teksta NA DRUGI pogled, prestanem da ga pišem. Godinama sam ga držao na stranama Danasa, sa nekoliko godina seljenja u „Blic“ (dok dobar beše), ali pod drugim rubričkim oznakama, pa se opet vratio ovde.

Osećao sam nedeljama neko zasićenje, uprkos pohvalama, ne laskanjima, respektabilnih kolega, no nekako iznutra nisam bio zadovoljan. Činilo mi se da nije to onaj negdašnji „drugi pogled“. Nagovestio sam to uredništvu, onomad ponovo Draži „rezolutno“, otkazivao rubriku, a on me ubeđivao da ne prestajem i da nastavim s nečim kako stoji u ovoj novoj opremi „kolumnička“. I, kao što vidite, pristao sam pa – dok traje… O ovoj kolebljivoj odluci i uredništvo će biti obavešteno tek kad im, prekosutra od dana kad ovo pišem, pošaljem tekst.

PPPP- PLAN PROPALOG PRELAZNOG PERIODA: A, inače do tog 6. decembra da se nisam posvađao sa sobom i odlučio da poslušam Dražu, nameravao sam da pišem upravo to, kako je on predlagao.

NAZAD NA NASLOV: Zašto je važna ta prva nedelja decembra? Te 1973. ali 8. decembra izašao mi je prvi tekst u tadašnjem dvonedeljniku za mlade „Omladinske novine“, posle koga sam nastavio s prilozima. Već naredne nedelje sam saznao da se tekstovi solidno honorišu – za svaki, polovina iznosa mesečnih bonova za ručak i večeru u studentskoj menzi. A najomiljenija mi je bila „Tri kostura“na Obilićevom vencu, u podrumu zgrade na čijem je trećem spratu bila redakcija. To sam smatrao zvaničnim početkom novinarenja, čak je bila ideja da sa „novooptimistom“ Gutom napravimo 2023. neku tribinu o mojih 50 godina novinarstva. Znao sam da sam počeo i ranije u zaječarskom „Timoku“, ali nisam bio siguran da li sam bio u prvom ili drugom gimnazije. A nigde isečaka u dokumentaciji! Pošto se i tamo štošta honorisalo, ali na priznanicu, moglo se uzeti za raniji početak – čim se plaćalo nije amaterizam.

I baš dok sam se kolebao, sređujući lom po pomoćnim prostorijama iz neke kutije ispade gomila „artefakata“ iz sedamdesetih i jedna tvrdoukoričena sveščica sa dokazima da sam, eto, počeo pre 55 godina, 4. avgusta 1970. u „Timoku“ u rubrici „Okreni i za pojas zadeni“ gde su se objavljivale glose poput ovog „haikua“ što ga već osam godina svaki dan pišem u Danasu.

Sećanja su varljiva, kao i uspomene, ako nema dokumenata. Ali, moram da se složim sa mišlju našeg Ivana Đaje, akademika, profesora, i ustanovitelja fiziologije u Južnih Slovena: „Uspomene su jedina stvarnost našeg života“. Nju sam nedavno otkrio, ništa nije slučajno – i uzeo je za moto romana koji upravo završavam a vezivna nit mu je baš mučni hod kroz varljivost sećanja. Ali u literaturi se to može nadoknaditi – fikcijom. A u novinarstvu ne sme nipošto!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.