Foto: Radenko Topalović Još dok sam planirao ovaj tekst, unapred sam se sekirao da ne ispadne mnogo difuzan i račvast, ali ću sve da učinim da na kraju bude lepo drvo sa „jasnim“ stablom. Iako korene treba još da prihranjujem!
Sedim prošle subote, na terasi hotela s novim prijateljem, a davnašnjim (od pre 41 god.) poznanikom, bolje reći POLAZNIKOM. Popismo uz jednoipočasovno doupoznavanje espreso i topli nes. Račun – 190 dinara. Više od duplo jeftiniji nego u prestonici, pa i u Zaječaru gde se „pečes“ godina doodomaćujem. Ako dodam da smo bili okruženi mirom, čistim vazduhom, mladim roditeljima sa malom, a, začudo, nipošto bučnom decom, onda je jasno što kafe nisu bile skupe. Jer, u gradovima vam naplate i smog i buku i gužve.
Mirno mesto bilo je Mitrovo polje, nedaleko od Aleksandrovca župskog, do kog se dolazi solidnim putem uz Rasinu kraj koga i kraj koje ima baš ukusno opremljenih restorana i odmorišta. Kad sam stavio prvi deo naslova, na to sam mislio. Ima šanse za dobar i čist turizam. I pitali su me šta mi je osnovni utisak o kraju. To! Isto i u vezi sa poljoprivredom – uprkos depopulizaciji sela („odoše mladi van i na more da budu konobari“) i suši, polja, a i sama „gusto“ poređana sela ovde izgledaju mnogo uredenije. Nego u jugoistočnoj Srbiji koja mi daje mnogo povoda za slutnje „posvennašnjeg“ raspada kojom je natopljeno gotovo sve moje pisanje poslednjih decenija. Ima šanse da se spreči raspad.
Novi prijatelj, a stari poznanik, bio je polaznik odlične novinarske škole „Omladinskih“ (NON-a) i to nas je povezalo, najpre na Fejsu, a potom ovako, kao i činjenica da smo otkrili da imamo nekoliko zajedničkih prijatelja. A sa dvojicom mentora iz te davne školice – kad se praktična nastava nije zvala radionica – popričali smo telefonom iz onog Mitrovog mira.
Ali, znao je Nenad, to mu je ime, da sam imao i drugi povod da još jednom, posle 50 godina, dođem u Župu. Kasno (predsmrtno) prijateljevanje sa Bucom Mirkovićem, posle njegovog ničim izazvanog – nisam znao da ga piše – objavljivanja lepog prikaza moje knjige u Borbi, „Brčinki“ koja nas je proterala u Našu borbu, pa u ovaj Danas, nisam iskoristio da odem na „Župsku berbu“!
A bio sam tamo, negde 1976-77. – ne mogu sad da preturam po dokumentaciji – u selu Donji Stupanj, kao mladi reporter baš tih „Omladinskih novina“. Taj povod za pisanje sam, slučajno, tada iskoristio, jer mi je sagovornik bio ugledni istoričar, i narodni poslanik, M. Bondžić, da proverim ono u vezi sa korenima obećanog stabla. I seobama – u raspad! Da se pozabavimo i „tankim“ činjenicama da su se ovdašnji, zaječarski Vražogrnčani i susedni Trnavčani možebiti doselili iz tamošnjih „pluralija tantum“ sela – Trnavci i Vražogrnci.
Za to ovde sad nema mesta, nastaviću u sledećem broju, gde ću tvrdoglavo probati da odbranim onaj drugi deo naslova – nema šanse.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
