Izveštaj iz prepričavanja

Ništa bez dokumentacije, sećanja su, znamo, varljiva. A potvrda toga može da bude čak i (prijatno) iznenađenje, kad se pronađe nešto što smo zaboravili da postoji. Počeo sam u regionalnom nedeljniku „Timok“ koji je, zamislite, imao strane za mlade. Kao i mnogo drugog, njih je uređivao – sad je moderno reći „legendarni“, a on je to bez znakova navoda , i bio – Sergije Lajković.

Prvi tekst u rubrici za „cake“ objavljen je – to sam bio zaboravio, a odnekud iskrsla sveščica mi je pomogla – 21. avgusta 1970. „Politički“ tekstić/glosa – glasio je ovako: „U KNJIZI zapisinika aktiva Saveza omladine u jednom selu zaječarske komune nalazi se tekst, uredno potpisan od sekretara organizacije: „Mamo, dolazim motornjakom. Ti zaprži onaj kupus, pošto ja nisam stigla.“ (Javio A. B. iz Vražogrnca)

Objavljivao sam i pesme, ali i izveštaje. Povremeno sam se sećao jednog, sad vidim da je iz oktobra iste godine, o kome sam pričao prijateljima, pa i polaznicima novinarskih kurseva jer je bio „čista ekskluziva“. Mislio sam da je bio zabeležen blizu Vratnjanskih kapija i manastira Vratna kod Negotina.

Tad smo, tamo sreli jednu gošću iz Ugande u danima kad je predsednik te zemlje Kenet Kaunda, zajedno sa Titom posetio i Bor, tj. Borski rudnik. Zapamtio sam bio i da smo se slikali sa tom članicom delegacije.

Ali, dođavola, sveščica sa isečcima mi je pokazala da nije tako bilo!

Niti sam bio osnovac, niti je bilo u Vratni, već na Đerdapu. Tamo su bili članovi biološke i geografske sekcije (i to je tada postojalo), a o susretu mi je pričao moj bivši nastavnik Dragomir Krstić koji je i „ovekovečio“ susret sa dotičnom Ritom Haketom. Tek sad shvatam da je to izveštaj na osnovu podataka „respektabilnog izvora“ datih bivšem učeniku a tada već dopisniku „Timoka“.

Do odlaska na studije 1973. kad sam brzo postao saradnik „Omladinskih novina“ na anegdotski način (o tome sledeće subote) među iskustvima sa “ Timokom“ i Radio Zaječarom, te vođenjem nekih poetskih priredbi na jugofestivalu poezije „Mladi maj“ izdvajam podvižnišvo na pozorišnim susretima „Joakim Vujić“, „siguran“ sam 1972. u Zaječaru.

Sergije je okupio nas nekoliko da radimo dnevni bilten Susreta. Za prvi broj išla je najava festivala, prilozi o predstavama, priče i intervjui sa glumcima i rediteljima. Onda se odgleda predstava, naprave novi razgovori, ankete sa publikom, prikaz predstave. To se kuca i uređuje do dva iza ponoći (spavao sam u ćaletovoj radnji!) Sutra pre podne se štampa dok smo mi u školi, a deli naveče pred predstavu, pa Jovo nanovo svih dana. Prijatno iznenađenje je bio honorar na ruke uz priznanicu dovoljan i za džeparac i za kafanu, ali i za uramljivanje tri slike.

Ipak, nisam otišao ranije u penziju. Kad su se novinarska udruženja izborila da se honoradni rad, uz potvrdu, ako redakcije još postoje, prizna u staž – to je važilo za one što nisu završili fakultete, redovnim svršenim studentima se nije priznalo!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.