Ljudi sa soliter-porcijama (Nikad neobjavljeno: Priča o katakombi, Adeli i ljupkim lešinarima 3)

(Nastavak o „bivšim“ ljudima koji se hrane u „Tri kostura“)

U ruci najlon kesa kao da se baš sad vraćaju iz kupovine u Robnoj kući „Beograd“ ili ceker prepun najnužnijih sitnica. Ne znam ni sada kolike su razmere te nužne upotrebe jer i danas verujem da mnoge od tih osoba nikad nisu imale pristojan krov nad glavom, tako da im taj ceker služi da u njega smeste i posteljinu i nameštaj i predmete za ličnu higijenu. To je njihov potal-dom. Oni se i njima slični mogu još naći po gradskim kupatilima, kafanama oko menze, staničnim čekaonicama. NJih je Diklić zvao lešinarima i voleo bih da ih je on samo tako zvao, jer je ružno rugati se tuđoj nesreći.

Zašto su nas sačekivali?

Oni su tu stajali da podele našu sreću koja nam se slučajno osmehnula time što nas je neki novootkriveni rođak ili kolega iz Beograda pozvao na ručak, ili se spremamo na put kućama. Tada bismo im mi prodavali svoje bonove za četiri dinara i oni bi ušli u red srećnika koji se nazivaju abonentima. Nekima su redovni studenti koji ne jedu u menzi kupovali na svoje ime mesečne blokove bonova, pa su oni tako predstavljali beskućničku aristokratiju i svoje kolege su sačekivali za stolom, čuvajući im mesta. A ovi su, čim bi nabavili bon, silazili u podrum i sedali na svoja mesta, ostavljali cekere na podu i dobijali srećniji izraz lica jer su obavili dobro svoj najvažniji dnevni posaao. Bilo je među njima i tvrdica koji su ovde jeli da bi uštedei od penzija. Najveći štos novca kao brucoš video sam kod jednog od te gospode.

Velim gospoda, jer oni se tako međusobno oslovljavaju. I tada sam zaključio da su oni samo pojavom ovde, među nama, a mislima i životom još u onom vremenu koje ih je davno napustilo. I baš kao što su naši snovi tražili pretplatu na budućnost, tako su se njihovi kretali samo u granicama nekad doživljavane sreće.

Neki su od njih donosili višespratne porcije i zahtevali da im tetkice sipaju hranu u njih, a zatim brzo odlazili. Oni su se stideli sebe i minimalne mogućnosti da svoj prošli život nastave samo u snovima i uspomenama. Oni su se bojali da mi ne otkrijemo njihov bivši ugled i ironično se nasmejemo rekavši „vidi bivšeg činovnika te i te klase, na šta je spao“. Mi to nikad nismo pomišljali, a njihovo je ponašanje uvek bilo izvinjavajuće. Jedan starčić koga svi mi znamo, a čiju soliter-porciju pamte i tetkice svakodnevno se, zbog nas obraćao tetkici:“Molim vas lepo, da li biste mi sipali u porciju, jer je moja ćerka student bolesna i ne može doći?“

Meni je, ipak, najčudnija i najdraža bila Adela. Adela je bila zagonetka mojih prvih beogradskih menzaških dana. Ona je bila pravi „lešinar“, kako bi Diklić rekao, i meni je uvek bilo drago kada sam mogao da je ponudim cigaretom ili korom uvek jučerašnjeg leba. Radovalo me kad joj ostavim nešto hrane.

(Biće još o Adeli)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.