Mirisi nostalgije (Nikad neobjavljeno: Priča o katakombi, Adeli i ljupkim lešinarima)

Za 52-3 godine mog novinarstva nije mi se desilo da mi se ne objavi napisani tekst. Pa da ne bude izuzetak ni ovaj ispod koji nisam, ne znam zašto, nikom ni nudio. Pisan je najmanje 1975. možda i kasnije kad sam retko išao u tu menzu. Pravilo je da tekst ne sme da ima samo jedan međunaslov, ali ovaj je duži, u više nastavaka pa su međunaslovi tamo gde su u originalu.

Postoji u centru Beograda, na uglu Kosančićevog i Obilićevog venca, preko puta Tanjuga, jedna zgrada pomalo sumorna, obična i neuočljiva jer se ne razlikuje od tolikih u gradu. Vi je sigurno niste zapazili prolazeći tuda, jer na njoj nema šta da se vidi. Jer ona se oseća ako se prođe blizu nje. Pomislićete – o čemu ovaj piše, nisu svi arhitekte ili estete arhitekture pa da zgradu osete.

Nisam to ni želeo da kažem. Osetićete je njuhom, čulom mirisa. Kako će taj miris, verovatno, neprijatno da deluje na vaša čula, ne želim da vas uputim da za njim pođete kroz dvokrilna staklena vrata, mermernim stepenicama u katakombu onih koji žele da prežive. Prosto ću vam odati tajnu – to je studentska menza, među budućim čirašima i intelektualcima, koji od svih jela na svetu najčešće jedu gust pasulj sa slaninom, poznata pod imenom „Tri kostura“. Ne zbog Čika Jove Zmaja. On nije živeo blizu da bi se pomislilo da ovo ime ima nekakve veze sa onim njegovim „U po burne crne noći…“

To ime „Tri kostura“, to je vic. To je aluzija na kaloričnu vrednost onoga pasulja koji je već pomenut. Ako u nekoj prilici čujete da je ime ove menze „Dva kostura“, nemojte misliti da sam vas prevario. I to ime je tačno. Posetioci ove menze, kako se to stručnije i prijatnije zove, abonenti reći će : „da, dva kostura, jedan je već diplomirao.“ Ali, ako čujete „idem kod jednog kosura, verujte, to je preterivanje, mada i to ime važi. Ja nikad nisam mogao da shvatim glad ili pesimizam onih koji ove studentske i akademske jaslice tako zovu. A oni kažu: „Da, da, jedan kostur, jedan je već diplomirao, a drugi umro ode gladi.“

Ne, niko nije tu umro od gladi, mogao se samo razboleti od jela kao onaj Đura sa Medicinskog s kojim sam ležao u Poliklinici i čiji bubrezi posle četvrte godine ishrane u ovom podrumu nisu izdržali „higijenski režim“ zaobljenih i debeloguzih prilika u belom koje od milošte zovemo „tetkicama“ koje nam se noću pojavljuju u snu kao neki naši dobri duhovi. I jedino su im u tom snu bela kecelja i mantil zaista beli.

Nostalgija

Danas, dok razmišljam o danima u toj svim mirisima okađenoj prostoriji, tom hramu ogladnelih, dugokosih, neveselih optimista i sanjara, nisam ogorčen, pre bi se reklo da sam nostalgičan. Jer retko navratim tamo i tužan sam kad navratim. Tetkice su još uvek iste, još uvek one dobre debele vile koje znaju više psovki od bilo kog brucoša.

Samo oko stolova koji su sada, o kog luksuza, prekriveni crvenim i plavim čaršavima sede neki drugi ljudi i jedu isti onaj pasulj i musaku, izgleda da pričaju iste viceve i na sto izbacuju iste cigarete, a u uši prijatelja presađuju snove i planove slične našim, za koje sam verovao da su najoriginalniji i tako iznad svih ostalih.

(Nastavlja se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.