Neće nas „odnijeti vrag“

N:

Piše:

Pod dvoipočasovnim salvama pesama 81-godišnjaka, na prošlosubotnjem koncertu u DOB-u osetio sam „žal“ za mladošću koja nas kako Arsen u „Ne daj se, Ines“ kaže „vara, krade i napušta“, pa sam povremeno suzio kao dok sam gledao ovogodišnje studentske marševe. Pobudila me na to i, verujem ne slučajna, izmena u stihovima „Moderato kantabile“ istog tog Arsena, kad je Ibrica nenarušenim ONIM glasom otpevao ne da „magla zastire zrak“ pa će nas „tijesno kroz jesen… odnijeti vlak“, nego „magla zastire grad“ , a „nas odnijeti vrag“. Neće! Nikad!

Ali, da mi ne ponestane – a ponestaće – mesta za bar deliće dugog intervjua s njim iz 1978. koje sam obećao čitaocima, ako iko čita i pamti ovo ovde. Kad sam ga onda pitao šta ljudi obično misle da je on, a nije, kaza:

– Često primetim da me neko gleda, a odmah mu se vidi na licu, samo što mu na čelu ne piše „lako je njemu, on pjeva, on ima para, baš njega briga za sve ostalo“ – samo što ne kaže da je sve to meni sa kruške palo. To je prvo. A malo ko razmišlja kako je došlo do toga. Eto sada sam u situaciji da mogu da kažem da dobro zarađujem, mada bih svoju knjižicu rado zamjenio sa knjižicom jednoga direktora, recimo, ili trgovačkog putnika, ili onoga kafedžije koji otvara kafić. (I sad je važan ovaj odgovor – vidi kraj!)… Svoj pjevački staž obično brojim od onog dana kada sam počeo pjevati na skalinama – to je bilo pre trinaest godina. I, recimo, trebalo je dobrih deset godina biti u neizvjesnosti, čekati, raditi, vježbati da bi se danas došlo do ovoga… ja svakodnevno treniram, trčim osam kilometara jer treba imati kondicije da bi se dva sata moglo stajati na sceni… Nažalost, sve pođe tako da se uopće ne gledaju neke ljudske vrijednosti nego se svakoga gleda manje-više kroz džep, manje kroz ljudsko, više kroz materijalno, kroz ono što se najčešće zove „mjerom uspješnosti“.

Dodirnuli smo i temu borbe sa vetrenjačama viteza tužnog lika, što mu se pripisivalo, ali on to negira i poentira: „Ja se, međutim, najviše volim boriti sa onim što radim.“

Posle pasaža o promeni u mentalitetu, odnosno gledanju Dubrovčana na njegov rad što se takođe (pomalo „sizifovski“) penjalo kao po skalinama, pitao sam o „romantičnim, iracionalnim i tužnim ljudima, dami i gospodinu koji se nikad nisu sreli, o „Bezimenoj“ koja je kao kod Dučića „iza sedam gora i mora“.

– Čuj, pa nije to samo moj svet, to je naš svet. Uzmi samo one koji dolaze na moje koncerte. Ja mislim da oni, dok ja pjevam misle onako kako ja u tom trenutku mislim. A hvala bogu, nije potrebno uopće govoriti o tome koliko su ljudi sve otuđeniji… mogu po pet godina… da stanuju vrata do vrata, a da se uopće ne poznaju. Kud ćeš onda veće „Bezimene“ od tih primera.

(Sedeo sam pre deset, petnaest godina, tu dole ispod redakcije Danasa, u „Lovcu“ sa nekoliko mladih kolega. Posle godina iskustva sa novinarskim školicama, tad sam bio u fazi interesovanja da li znaju neke pojmove iz ranijih doba, poput reči štirak, ili frotir. Ili muzičare. Samo je jedan čuo za Ibricu. A deo prošlonedeljnog događaja bila je i knjiga Amera Tikveše, biografija „Ibrica Jusić, čovjek bez kafića“. Izvanredna, preporučujem je ne kao biografiju, nego istoriju kulture jednog doba. Da je ne odnese vrag.)