Otmenost propadanja (Nikad neobjavljeno: Priča o katakombi, Adeli i ljupkim lešinarima 4)

(Kraj o Adeli, kraj teksta)

Adela je propadala. Adela je držala do sebe. Adela je prosila hranu od studenata jer je bila gladna i pošto bi pojela svoju redovnu porciju. U Adeli je bila oličena sva otmenost ovih ljudi koji propadaju, ali tako dugo propadaju da izgleda da nikad neće sasvim propasti. Uvek sam želeo da doznam i da čujem neku reč od nje, ali ona je govorila malo, koliko je osećala potrebnim. Zato o njoj nisam saznao ni podatak više od onog što sam saznao kada sam je prvi put video.

Niko nije mogao pretpostaviti koliko joj je godina; slagali smo se da ima više od pedeset, a manje od sedamdeset i pet. mala je dugu kosu, plavo ofarbanu, lice koje nije bilo ružno, mada prilično kesasto, Ali zašto to pričati. Dovoljno je reći da su joj haljine živih boja i suknje dosezale do iznad kolena. Nekada je imala lepe noge. Na njoj sve to nije puno neobično izgledalo i čovek bi se pomirio s mišlju da pred sobom ima bivšu prijateljicu noći, ali se u to nije moglo biti sigurno. Jer njeno ponašanje je govorilo drugim jezicima. Ono je bilo dodirnuto, a možda i formirano uticajem nekoliko morala i nekoliko desetina moda.

Ispod kretnji jedne ostarele sirotice koja ni sebi ni drugima, ni vremenu ne želi to da prizna, čovek može zapaziti prefinjene manire dame koja drži do sebe, prilično filovane kretnjama nepoželjne kurve. Način na koji je paliila cigarete, prebacivala nogu preko noge sa izazovnom gracioznošću i, konačno, način na koji se hranila, kako je jela.

Nigde veće suprotnosti u jednome biću. Suprotnost dva sveta; onog kojeg se ona još samo seća i ovog koji zapravo nije ovaj naš svet, već svet siromaha, beskućnika, „lešinara“, penzionera bez penzija i radne knjižice, plemića sa izgubljenim rodoslovima i rentama, činovnnka koji nikad niisu unapređeni, glumica i pralja koje su odavo napustili talenat i zdrave ruke.

Fini maniri u svetu koji gleda kako da preživi. Ironiija situacije. Nekada je započinjala sa nama razgovor, ali ga nije bilo moguće voditi, nismo poznavali ni njen svet prijateja, ni njen način razgovora koji nam je bio dalek i stran.
Adela živi u svetu svoje mladosti koja je sigurno bila lepa, a verovatno i burna. Adela drži do sebe, Adela jede kao životinja, Adela elegantno drži cigaretu, Adela vragolasto i zavodnički zabacuje dugu plavu kosu. Adela drži do sebe. Adela se srozava. Adela je model, saznao sam jednom.

Ne znam po koju cenu, možda samo u znak nemirenja sa sa svojom sadašnjicom, ona pozira studentima likovne umetnosti. Ona iz onog vremena, konkuriše lepoti naših savremenica, i mesto njih staje pred štafelaje i blokove, pred oči onih koji na današnjem času ništa ne crtaju, već samo prave skice. Gledao sam njene aktove. U ruševinama Adelinog tela naslućivala se negdašnja skladnost, negdašnji stas za kojim se, možda, patilo.

I upravo su ti aktovi odgovorili na pitanja koja sam sebi postavljao. Na njenoj fino izrasloj kosti visilo je telo ove današnje Adele. Shvatio sam da se sa jedog takvog duhovnog kostura koji je nekad mogao biti i vrlo zdrav, visi ponašanje i psihologija naše drugarce Adele Takav jedan kostur doživljene prošlosti koji je sada samo san, drži klonulu muskulaturu ponašanja svih naših prijatelja „lešinara“ i beskućnika.

I danas katkad navratim u „Tri kostura“. I stalno bih da nekome ispričam o četvrtom. Ali to ne bi bio vic.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.