Foto: Radenko Topalović
U „ovEm delu“ istočne Srbije ima nekih reči u vezi sa zanatima i zanimanjima koje nisam čuo u drugim krajevima, niti u „školskom i gospockom“ rečniku. Šnajderaj se, recimo upotrebljava/o za krojačku radnju, ali i firme sa više zaposlenih, pa i konfekcije dok ih beše. Za šank u kafani se govoraše kelneraj, ali za molerske radnje se nije moglo čuti moleraj. Ta reč se koristila za molersko delo, pa i kad se kaže da mi je moler „uradEo“ moleraj.
Za konstrukciju ove priče učinilo mi se da njen naslov odgovara samo ako je akcenat na onom RAJ. Ali, ostaje neizvesno da li je to u pitanju, ili sluti na (internetski) pakao.
Ali, pre svega, moram da naglasim neslaganje sa oveštalim i ukorenjenim stavom o penzosima kao društvenoj grupi. Naime, rašireno je uverenje, a i mediji to forsiraju, bez obzira jesu li provladini ili ovi „izdajnički“ da su penzioneri nekakav bilo organizovani, bilo spontani – ideološko-politički sloj društva. Pa se tvrdi da će oni iznad 65 godina uvek biti uz vlast, ili glasati za nju. Što, naravno, ne „drži vodu“.
Čak je jedna od meni najdražih osoba nedavno rekla da njima treba zakonom ukinuti pravo glasa. (Zasad ostavljam po strani da će takvih biti možda više među onim mlađim penzionerima iz policije (čak i šaltreski radnici imaju beneficije skraćenog staža!) ili vojske, da tzv.“udbaše“ još manje pominjem!)
Sledeći je stereotip da penzioneri žive u dosadi i dokolici, ništa ne rade, kao da ne postoje oni što ginu od posla jer im je primanje nedostatno za život, nego šetaju, igraju šah i po vazdan dan – pecaju…
Taj stereotip mi se prvi nametnuo kad sam od jednog prijatelja, velikog privrednika, ne tajkuna, čuo fascinantnu priču. Ima prijatelja u inostranstvu, bio mu nedavno u gostima, koji je vlasnik uspešne firme sa nešto više od 150 zaposlenih, za nastavak niije ni važno čime se bavi.
Ali, ali, ali…
On kao vlasnik NE POZNAJE I NIKAD NIJE VIDEO NI JEDNOG SVOG ZAPOSLENIKA. Sve je kompjuterizovano, internetizovano, veštačkointelegentizovano…
I prijatelj mog prijatelja počeo je na neki način da pati, (a da li baš pati!?) od viška dokolice i slobodnog vremena, nalik onom stereotipu o pecanju, šahu itd… I, rešenje je počeo da traži u upisivanju na kurseve i u klubove za različite društvene igre.
Evo, već više nedelja se mučim da zauzmem stav i zaključim ovu temu, ali… Razmisliću još nedelju dana, posebno zato što sam gore napisao i reč pakao, pa ću nastaviti…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
