Foto: Radenko Topalović „Mrav radi, tegli i od njega nije postalo ništa. A majmun se kreveljio po drveću i od njega postao – čovek.“
„Rad je stvorio – senku od čoveka!“
Izvinjavam se čitaocima i autorima ako su živi, a skoro sve sam ih poznavao, ali, šta ću, ovo mi se godinama dešava sa aforizmima iz sedamdesetih. Pamtim ih takoreći do zareza, ali ne pamtim čiji su.
Ovi su mi došli sami kao zgodan početak nastavka teme od prošle subote. Jer ironišu ono iz pojednostavljenog i unakaženog marksizma što je glasilo „rad je stvorio čoveka“. Ili onu narodnu da „ko radi ne boji se gladi“ kojoj na naličju stoji poruka „uči sine, da ne moraš da radiš (kopaš!)“.
Elem, počeli smo priču o prijatelju mog prijatelja – u daljem tekstu PP – koji u inostranstvu ima uspešnu firmu, ali ne poznaje ni jednog od preko 150 zaposlenih. I plus ima suprugu koja premorena dolazi sa posla, pa ne zna šta će povazdan sa viškom tzv. slobodnog vremena, odnosno sa superviškom – dokolice. Valjda i nerada!
Moglo bi se reći da u statusu onih koji u pojednostavljenom i nakaradnom jedva čekaju penziju da – ništa ne rade. Otud ponavljam ono RAJ, a plašim se da je to pakao!
No, živimo u moderna vremena novih tehnologija, interneta i društvenih mreža. Pa zahvaljujući tome PP može da ne poznaje svoje zaposlene i da ne radi ono što se doskora smatralo prirodnim, da sa njima (još, joj – esnafski!) razgovara o poslu, firmi itd. Sa mreža i iz medija, pak, navaljuju na nas psiholozi, psihijatri i nutricionisti i stalno nas podučavaju kako da živimo u vremenima kad usled svega toga gubimo svoju ljudsku suštinu.
Poslušao ih je i PP, valjda one doktore koji (u dobroj meri s pravom) tvrde da ljudi koje počinje da „vata starost“ moraju da poštuju svako/dnevne rutine. Pa je tako PP počeo da ide na kurseve, radionice, društvena druženja – pikado, salsa… ne znam da li i trčanje ili brzo hodanje. Dakle, ima izbor aktivnosti koje postoje u ponudi, ali nemamo odgovor na pitanje da li su to njegove baš autentične ljudske želje.
I posle svega i dalje ne znam šta da kažem. Neka mi za kraj pomogne bar parom rečenica knjiga „Iskušenja slobodnog vremena“ mog profesora i prijatelja Ratka Božovića (slava mu!) koja mi već 50 godina stoji uz uzglavlje bez obzira gde s(t)ano(p)vao.
On najpre zapaža da „teoretičari… često gube iz vida da aktivnost u slobodnom vremenu, u časovima odmora, može biti veoma ozbiljan, komplikovan i naporan strvaralački rad.“ A onda – da se „rad ne može posmatrati isključivo kao aktivnost koja je, direktno ili indirektno, usmerena na proizvodnju kao uslov opstanka i napretka ljudskog društva, već i kao akt samostvaranja čoveka.“
Jer je „rad i slobodna delatnost u kojoj se slobodno ispolljava cela čovekova priroda, ono što je čovek u svojoj suštini.“
(Eto, penzionerski kRAJ teksta!)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
