Foto: Radenko Topalović Među mojim “vodenim” rečima i pojmovima i plićak – pomenuto je to i ranije – gubi “opipljiva” svojstva. Pravi plićaci su, znam, ostali još samo na nekim plažama, na morima ili većim rekama. Ali, kad slušamo opis morske plaže u reportažama ili reklamama o onim pogodnim za “roditelje sa (malom) decom” nikad nećemo čuti da plaža ima prostran plićak. Već će se reći nešto tipa da se ona “postepeno i blago spušta u more” pa odgovara i “mališanima” (reč koja se u novopatriotskom govoru gotovo izjednačuje sa “živalj” i onim “ognjištima”).
Rekosmo već da su sada, čitave i veće reke iz ere postojanja godišnjih doba postale – plićaci. Ali, odavno nema onih i onakvih plićaka kakvih je bilo do sedamdesetih na tada postojećem bistro, incidentno pomalo trovanom, (Velikom) Timoku kraj koga se na razne načine uživalo. Jedan od filmova koji mi se povremeno vrti je onaj u kome se u plićaku sitnija i mlađa riba “kupa”. Doduše, ovde se za to govori(lo) da se ona “kuplje”. A ustvari se igra, uči da lovi insekte na kamenju… Poslednji put video sam tu scenu na Savi u Boljevcima 1991, pred ratnu “Vukovarsku operaciju”. Rat je ukidao zagađivače i bistrio vodu.
Davno se riba u Timoku ne “kuplje” iz gornjih i još većeg razloga – nema je.
I vraćamo se u to doba, na istu reku. Na jednom mestu neka prethodna poplava produbila je krivinu Timoka ušavši i u veliki bunar, “rezervar” se to ovde zvalo, koji je pre toga bio u njivi koja se zalevala. Na mestu “rezervara” stvorio se veliki vrtlog “popločan” krupnim kamenjem od bunarovog zida. Idealno mesto za ulov mrena i skobalja. Riba je tu bila “neustrašiva” mogla je da se peca već pola sata-sat nakon što se na istom mestu okupamo, ali sa sve majicama i pantalonama koje nas hlade dok se suše na nama.
Na istočnoj strani bilo je manje kamenja, bujica je razburvala obalu, ušla u korenjake vrba i topola i izdubila mnogo rupa i “pećina” među korenjem. One su se ovde nazivale – čkalja. U nekim se rečnicima ta reč poima kao leglo ili loga životinja, ali ne piše da je podvodna.Samo kod D. Ćosića je po “Matičinom” rečniku pod vodom, ali znači mala, račja rupa.
Veštiji mladići, odvažni da rone i po više minuta lovili su ribu pod kamenjem, a najplodnije i najteže bilo je u čkaljama. I, bio poznati seoski lik, nadimkom Franja, znam mu prezime, ali ime nikad nisam znao, a može se priča o njemu napisati. Mi pecamo, on roni u onom vrtlogu i u jednom trenu izroni a u krupnim ručerdama drži ogromnu mrenu. Težu sigurno od sveg ulova nas nekolicine. Mi se divimo veličini, a Franja će “nije to ništa, kolkog sam klena vido u jedne diboke čkalje, ne mrda sam gleda u men”. “A ti šta mu činiš?” poviče neko od nas. “Pa, ništa, sam mu namigujem!”
Već dugo nema Franje, nema ni čkalja, ni Timoka, ni ribe, a tek nema one Ćosićeve “račje rupe”. Oni življahu u čistoj vodi, dok ih beše. I dok beše vode.
Zabrinimo se nekad zbog reči koje ne znamo i mislimo da ne postoje. Možda označavaju nešto što takođe ne postoji. A nećemo moći bez toga.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
