Praksa (1)

U osnovnoj u selu, a beše to vreme kad su postojala i godišnja doba i škole to se nije zvalo praksa. A tek ne volontiranje, već društveno koristan rad. Sećam se: pomoć u branju zadružnog kukuruza, trebljenje šuma oko sela od jaja i larvi gubara, u čemu su učestvovali svi razredi, a beše nas ukupno više od pet puta više učenika nego sad. Imali smo i školsku topolovu šumu, ovde se zove topoljar i jednom je moj, šesti ili sedmi razred, sadio mlade topole.

Praksa je bila i na časovima opštetehničkog i domaćinstva – bušenje metala i drveta iskusio sam tu, ali i osnove kako uraditi kućnu instalaciju struje. Posle sam uz starijeg drugara iz škole učenika u privredi „inovirao“ staru instalaciju u kući. Kakve to veze ima sa novinarstvom!? Pa recimo, ovaj lap-top uključen je baš u šuko utičnicu, kakvih dotad nije bilo. Još jača veza je što sam jebene 1991. godine dopunjavao porodične prihode izradom kompletne instalacije svih tada podignutih objekata, eno ih i sad na pijaci u (na) Umci. (Kad je naš „nonovski“ saradnik i omladinski drugar decembra 1995. kao Slobin ministar došao da nas protera iz „Borbe“, pritom nas ubeđujući da uđemo u „njegov“ kolegijum, imao sam kontrapredlog. Da podnese ostavku i pomaže mi na elektroinstalacijama, najlakšim poslom – blankiranjem žica u donjim priključcima.)

I u gimnaziji je bila nekolikodnevna praksa. Nas nekolicina smo dodeljeni autoradionici tehničkog pregleda AMSS u Zaječaru.Tu smo se samo dosađivali, doživeli smo to kao „zahebanciju“, a ni majstori nas nisu pripuštali – „ko je vas sa društvenog smera poslao na praksu kod automehaničara?“

I tada, i sada, sa ovog odstojanja, te prakse su bile neka sistemska greška, nije se ni u školama, ni u firmama poklanjala „dužna pažnja“ toj nekoj, valjda zakonskoj obavezi. Dovuklo se to i do nedavno, do danas, s tim što u našoj, medijskoj branši već na fakultetima postoje uslovi da se „praktikuje“ i radio i TV novinarstvo. Pojedine redakcije su otvorene za studente koji hoće da se i praktično oprobaju. Pa čak, ako može i da dodatno zarade neki honorarčić. Postoje i redakcijske školice novinarstva, a i mi, osnivači Danasa, od kojih je bar polovina vukla pedigre od „Omladinskih“/NON-a, smo rasađivali tu tradiciju novinarskih škola kroz sve dalje redakcije iz kojih su nas kako kaže kolega Z. Huber (parafraziram, ne citiram) ako ne proterivali, onda bar zatvarali vrata za nama.

Ali, uvek je postojalo rizik da se praksa obavi onako kako smo mi kao zaječarski gimnazijalci dobili potpise da smo je „obavili“. Svedoči mi o tome i „istorijski nedavni“ primer; kad je jedan student-praktikant poželeo da praksu (ne žurnalističku, već tehničku) obavi u mediju u baš tom i tom odeljenju, a ne da „bleji“ tamo danima i dosađuje se, kao što se obično radi. I završio je tako što je kao odličan upravo dobio posao u „baš tom i tom“ odeljenju.

To me podsetilo na moju praksu 1976. u Televiziji Beograd, ali nismo mi, studenti poželeli baš to i to. Već neko drugi.

(Nastavlja se)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.