Foto: Radenko Topalović BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO
Još me sećanja na prve mesece početaka mog Bgd-novinarstva drže tu na uglu Obilićevog i Topličinog venca gde je dole ispod redakcije Omladinskih novina bila ta menza „Tri kostura“.
Pregledajući još ranije, ne za ove tekstiće, ostatke moje dokumentacije naiđem na „mašinopis“ jednog teksta iz tog doba na kome je naknadno napisano rukom „Nikad neobjavljeno, pisano 1973. ili 74/5???“. Naslov je glasio „PRIČA O KATAKOMBI, ADELI I LJUPKIM LEŠINARIMA“.
Sa nesigurnošću varljivih sećanja, sad kad ga pročitam, vidim da nije nipošto pisan 73. već kasnije, kad su se Omladinske preselile preko puta Madere u Bulevar revolucije 52. (Prvi sprat, oni bordo prozori još tada tako ofarbani!)
Prisetio sam se da sam kanio da ga „onako neobavezno“ pokažem asistentici na novinarstvu Nedi Todorović, ali mislim da nisam. Dogovorio sam se s Dražom da ga ovde feljtoniziramo posle Nove godine. Dotle, o spisku imena društvanceta koje se okupljalo (ne uvek svi) i kadgod ostajalo do večere. Sad, posle 50 godina, pojma nemam ko su Bojana, Nada, Biljana, Nenad; za Diklića sam pitao ovih dana da li beše iz Zaječara; Zoran „Kodža“ tu nije pomenut, Vlada Lazić, takođe, valjda zato što se ređe zadržavao, uvek užurban. Tartalja je, čini mi se nadimak i bio je sa slikarstva, drug Miljana Tihojevića. Napisah koju subotu pre da sam sa njim, kao uspešnim slikarom iz Nice imao „ekskluzivni“ intervju u Danasu, ne znam kad, a sećam se samo da je tada maestralno govorio o fenomenu Negotinskog vašara! To mi je već tada, a TEK SADA poslužilo za opaske o vašarizaciji i uprostačenju društva u Srbijici. Letos smo se par puta sreli u Zaječaru, ali se ne zgodismo na toj kafi da odmerimo metastaze te vašarizacije.
Mima mlada preminula – bila mi je najbolja drugarica iz gimnazije. A znao sam je već kao „osmak“. Učestvovali smo na „Kekecovom“ šampionatu znanja, pa zajedno putovali ja ja kao prvi, a ona kao druga u srezu zaječarskom na republičko u Valjevo. Tim prvim i republičkim 5. mestom zaslužio sam ovaj ulaz na strane „Nedeljnih novosti“.
Žika je najbolji drug Beograđančić, preko leta u selu. S njim smo kasnije smislili i „Klub 52“ – prodaju ploča iz Bigzove knjižare s kućnim brojem 52 (kao i NON-ov u Bulevaru) u baraci na Slaviji gde je sad Narodna banka. On je posle teških udara i invalidnosti preminuo s čituljom u Danasu, tokom korone, ali ne od nje.
Tića mi je kum po bratu čiji sam bio kum i bio je jedan od glavnih organizatora uličnih pozajmica novca za opstanak Danasa prvih meseci. Za Dragušu sam ubeđen da je pesnik i slikar iz Negotina koga sam znao i ranije, ali mu na Guglu piše da je studirao u Novom Sadu. Ako je on na tom spisku, onda je svraćao u Tri kostura kad iz NS krene u Negotin.
Za Hasibu, po meni i Kaporovom romanu „Mima Laševski naše mladosti“ u koju smo svi i još mnogi bili zaljubljeni s kojom sam se družio – „vooolim te, Božo…. – kao druga“ – decenijama nisam čuo, dok mi kolega ekonomski novinar ne otkri da je ona ta stručnjakinja, profesorka, državna činovnica. I dok je ne primih negde posle 2000. u kancelariju, tu gde sedi direktorka Danasa, da začudi Vinsenta Gadomskog performansom istosti sa zajedničkom mladošću.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
