Prvi “ON” tekst i honorar

Imao sam muke sa prvim tekstom za “Omladinske novine” koje su tada izlazile dvonedeljno. Nije bio problem da ga napišem, ali jedva sam našao mesto događaja. R. Cvetićanin mi je dao zadatak da predstavim izložbu Istorijskog muzeja Srbije. “70 godina srpske socijaldemokratije”.

Ali, gde je taj muzej, beše pitanje tad!?

Svako, pa i ja sada pomislio bi na internet i Gugl. Ali, te 73. to je izgledalo ovako. Sa fiksnog telefona možeš da nazoveš neki od brojeva u rubrikama “važni telefoni i adrese” i, valjda “događaji dana” koje je objavljivala tada vrlo pristojna gospođa-drugarica – a ne kao sad (starletasta) flinta – “Politika”.

Nisam kupovao ali sam čitao taj list, svaki dan ga je donosio, moram da ga pomenem zbog socijaldemokratije, gazda suterenčeta gde sam stanovao Živa Ivanović, rodom iz Perleza, gipser, majstor za ukrasne rozete, koji je često pominjao svoj radničko-revolucionarni angažman ukrašavajući priče uvek rečima “tukli smo džandare na Slaviji”, pa zastane i doda “a tukli su bome i oni nas”. (Od koincidencija još – čika Živa je od socijaldemokrata najčešće pominjao Trišu Kaclerovića, a koga je jedan potonji urednik “Omladinskih”, jednom oprezimenio Kancelarović”.)

Elem “važne adrese” kažu da je Istorijski muzej u Topčideru, odem, kad ono – Milošev konak, fironge spuštene, radno vreme čini mi se sad, stoji, ali sve izgleda kao da to mesecima nije otvarano. Bio sam oprezan, da “ne ispadnem glup u društvu”, ne žalim se. Odem još jednom, po nekom snežiću i ubedim se da tamo samo piše da je muzej, ali ga nema. Kao što nam se sad država naziva državom, ali je nema.

Ne sećam se kako sam ipak našao izložbu, u redakciji se nisam žalio, nisam ni odlazio dok (se) ne s/nađem, malo je verovatno da sam pitao nekog od drugara iz “Tri kostura” (pisaću i o njima jer su neki postali renomirani umetnici).

Pomenuta izložba “gostovala je” u “nedavnosagrađenom” – napisao sam u prvoj rečenici prvog teksta – Istorijskom arhivu Beograda. Ali, ovo napisao sam, treba čitati – rukom. Dođem u redakciju da prekucam, Marija kaže da će ona. Hvala! Odmah sam pisao ćaletu da mi pošalje novac za mašinu – polovnu “olimpiju”.

Izađe tekst tog 8. decembra (a ne u oktobru kako sam donedavno verovao), u prvi ponedeljak odem u redakciju po “ocene” i novi zadatak – godišnjica šabačkog hora “66 devojaka”. Tako saznam i važne stvari – o novcu.

Nisam ja, leba mi, Marija je prva pomenula pare, pitavši me imam li žiro-račun. Moju, verovatnu začuđenost rešila je rečima da se svaki tekst plaća 20.000 (starih dinara), da je najbliža banka “LJubljanska” u Čika LJubinoj, a da ću za Šabac da dobijem putni nalog i dnevnicu.

Kad je već ona pomenula pare, kažem da sam onaj što je napisao onu “Pesmu broja” mesec pre. Kaže, a to ide na ruke, iz kase, na priznanicu, (kao u “Timoku”). Pet crvenih. Valja dodati, menza u suterenu je imala i bife, a ja već brojnije društvo od ona tri, potom poznata Zaječarca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.