Serkme

Jedna, tu, koleginica, tad još studentkinja, ma masterantica, začudila me svojevremeno svojim čuđenjem što je neki njen drugar ispovrteo starinsku reč za koju ona nije imala pojma šta znači. A ta famozna, njoj, reče, glupa reč, bila je – berićet. Sablaznio sam se, ne samo zato što naši mediji na „tone“ izbacuju taj arhaizam, kako u agrokultutnim emisijama i rubrikama, tako i o novim godinama. Ali, još više zbog činjenice da je mlada koleginica poreklom iz vinogradarskog kraja, pa ne mogu da se načudim kako taj berićet nije doleteo do nje iz zdravičarstva na svečanostima posvećenim Bahusu, pardon – svetom Trifunu.

Ali, umiru, nestaju, rekosmo, reči jedna po jedna i stoga što nisu ušle u pojedine glave, ali sve više što nestaje onog što su označavale. Konkretno, ako se nastave ovakve suše kakve nas zapadaju poslednjih godina, nestaće i berićeta iz takozvane stvarnosti. Pa će ostati samo u lažno identitetskim i tradicionalnim poštapalicama poput “ življa“, „ruha“ i „vekovnih ognjišta“ (a u doba kad su već i radijatori postali vekovni!)

Moja „opsesija“ bezvodicom nije slučajna. Nestajanje vode zasad se u javnosti ne vidi dovoljno, uprkos upozorenjima hidrologa. LJudi to zanemaruju, kao što iza gubitaka reči ne vide da je to samo posledica, može se slobodno reći – sudbinskih procesa u prirodi. I društvu.

I nestanak berićeta, vidimo, u tesnoj je, ljubavnoj – doduše pred raskidom – vezi sa klimatskim promenama. Nestajanje arhaizama i lokalizama možda najtipičnije pokazuje ovo o čemu pričam. Misli se – nema veze, reč je starinska, upotrebljava(la) se na užem prostoru, baš nas briga što je nestala. A da li je (baš) tako.

I, eto nas kod naslova. Serkme.

U ovom kraju to, sa sve pojmom označavalo je pribor za ribolov. U krajevima kraj „debelih voda“ na severu zove se „čerenac“, mada se tako zove i mreža za ispomoć u vađenju ulova, nalik onoj za lov na leptire. Kojih je takođe sve manje. A opisno ime je – kružna mreža za bacanje (iz ruke).

Pojam koji stoji u srži ove reči kazuje nam da se tim priborom – lovila riba. Ali, šta to beše. Poslednje primerke serkmi sa polutrulim nitima video sam prvi put pre šest decenija u jednoj šupi u komšiluku kad smo kao deca „istraživali“ po dvorištima,. Ali, nas je ostareli bivši ribolovac začudio kad je rekao da je njima lovio „tu dole“, trideset metara južno od ove tastature, na reci koja je sedamdeset godina bezribna. Drugi put, pet godina kasnije na onoj u koju se ova uliva, sad malovodnoj pa ne teče nego pihtijasta klizi, duboka kao njen nekadašnji – ako reč još postoji – plićak. Treći put pre 38 godina kraj Velikog ratnog ostrva koje Ovi merače za investicioni urbanizam.

Nema serkmi, nema vodem nema ribe, ali ima korupcije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.