Foto: Radenko Topalović Ovde u Vražogrncu kod Zaječara se zvala smrdOvrana. Zvala se, jer se više ne zove. Ovde je više nema! Ne sećam se da li je bila uvrštena u legendarne albume „Životinjsko carstvo“ hrvatskog „Kraša“ i kako se tamo zvala. „Kraš“ me podseti na „Štark“ po kome se beogradska arena više ne zove. A, inače, književno ptica iz prve rečenice je smrdivrana ili modrovrana. Ne znam, možda se ni u drugim delovima Srbijice više ne zove. Da se nekad tako zvala, a sad je nema?
Reći će neko, baš me briga za te reči. Ali, ljudi, mante reč – nema ptice! A možda, ne možda, već svakako – razlozi za njeno „aktuelno nepostojanje“ utiču i na vas. Možda, ne možda, već verovatno je truje ono što i nas truje.
Jer!
Nostalgični deo povoda da se prisetim smrdOvrane sastoji se u davnašnjem mom čuđenju i (dečjem) žalu kako to da se tako lepa i šarena ptica tako ružno zove. Pitao sam se da li stvarno smrdi, ali su mi drugovi veštiji u „vađenju“ ptičjih jaja iz gnezda govorili da je gotovo nemoguće popeti se do njih. I, još, da oni koji se hvale da su uspeli – lažu.
Ali, kad se prisetim da sam ove šarene ptice uglavnom viđao oko drveća i topoljara kraj, tada ne toliko otrov(a)ne, Borske reke, razložno mi pada na pamet da ju je proterala činjenica da je taj kraj sad zagađena pustinja. (U kojoj izgleda ima prašine skupih metala i zlata čim je Ministarstvo rudarstva i energetike izdalo dozvolu da se buška i traži „sekundarni koncentrat zlata u „aluvijonu Borske reke“ (koji se proteže i na brdašce preko moje lavande, a da me niko nije pitao!)
Naoko nostalgično je i sledeće: onomad sam bio na Borskom jezeru odnosno kraj ostataka one vode koju u njemu pamtim iz mlađih, ali i bračnih dana. Obezvođeno dno mu je sada – obala, sprud! Što od suše, što od industrijske gladi za vodom! Ulazio sam i u fensi adaptiran kineski hotel „Jezero“ koji se i dalje delimično, valjda tako zove. Možda tako piše i na onom gazdinom, kineskom, crtanom slovnom znaku.
I u foajeu videh neverovatno mnogo cveća. Svi znamo šta znači ta reč, ali ovo cveće je bilo – mrtva priroda na slikama žive i mrtve prirode. Naime, posetilac do ulaska u restoran prolazi kroz špalir crteža i slika – rezultat umetničkog projekta, neke slikarske koloniije. Mnogo je slika veselih radnika kao u pesmi idola „Maljčiki“, ali ima i pejzaža. Naročito na slikama đaka.
Pred njima sam doživeo i bol i ponos. I otpor. Na pejzažima pustinja, kopova, pred starim urušenim barakama, ispod i preko stenja koje će možda odneti miniranje, đaci (svakako ne ĆACI) crtali su cveće, bašte, krupne cvetove. Koji u stvarnosti ne postoje. Već u mašti, želji i nadi. Možda i – otporu!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
