Start kao izvrdavanje razloga

Sve ovo sam manje-više pamtio 52 godine. Ali, tek su mi neki isečci prošle godine i iskrsla sveščica – evo, i slikam je – pokazali da su se u sećanjima prilično pobrkali datumi.

Negde u aprilu-maju 1973. na kiosku na zaječarskom “skveru”, među brojnim, vidim novine koje dotad nisam uočio.
“Omladinske novine”, plava izražajna glava.

Inače, duh vremena tih godina, kazuje: na tom, meni omiljenom, a verujem i drugim kioscima mogla je da se nađe štampa, posebno časopisi iz kulture iz cele zemlje – od Triglava do Đevđelije. (A ne kao sad!) Što govori i o Zaječaru kao pravom srpskom gradu (varoši) “po meri”. Čim ima gimnaziju, pozorište, muzičku školu, omladinski i dom JNA… (I lepu železničku stanicu u kojoj i toalet radi, a ne kao sad!)

Listajući te novine, odmah tu na skverskim klupama gde smo mi đaci-putnici popunjavali vreme između dolazaka vozova i “školskih” autobusa (i toga je bilo, a ne kao sad!) i početka časova, vidim imaju rubriku “pesma broja”. Pošalješ pesme pa koju moj potonji urednik i prijatelj Srba Ignjatović izabere, taj dobije nagradu 50.000 – zvali smo ih starih – dinara. Uskoro sam video, 20 hiljada više od kirije za “dvocimersku” sobu u suterenu kod Karađorđevog parka.

Pošaljem jednu ili više pesama, svake druge nedelje kupim novine – ništa. Onda vidim, nema ih više na “kulturnom” kiosku. Nisam znao da (tada) nisu izlazile preko raspusta.

Kadli – posle dve oktobarske – jedne novembarske subote, tu na kiosku preko puta Karađorđevog parka, na uglu ulice preživelog imena Dr Subotića i bulevara proteranog imena JNA (sad Bul. oslobođenja!) vidim “pesma broja” – moja! “Quo vadis”, koju sam napisao jedne majske noći prethodne godine u autobusu za Titograd na pesnička “Majska rukovanja”. A koja je uz još nekoliko, ranije poštom poslatih, povukla ugledni žiri da dobijem četvrtu nagradu (dok nije iskrsla sveščica, mislio sam – treću!) na ovom jugo-festivalu.

I krenem u redakciju po nagradu. Ne sećam se da li sam već tada često ručavao u menzi “Tri kostura” ili sam to počeo kad sam otkrio da je redakcija na trećem li beše spratu zgrade (ratne Glavnjače) čiji je podrum-menza simbolično nazvana po kosturima. Čijim, to je druga priča. Kucnem, dočeka me sekretarica (potom godinama draga pok. Marija Bogišić – tek kad sam otkucao ime, setih se prezimena!).

Pita me šta hoću, mene na trenutak bude blam da tražim pare i kažem da hoću da sarađujem. Koja te oblast zanima, kažem kultura, ona pokaže na poluodškrinuta vrata “onda popričaj sa onim urednikom sa brkovima. Druga dvojica su bili Sava Dautović i Zoran Erak, a upućen sam na Radivoja Cvetićanina u to doba nadimkom Brka. I odmah mi dade zadatak za sledeći broj. Od tada do danas s njim mi se ukrštaju novinarski putevi krunisani osnivaštvom ovog, živ i zdrav bio – Danasa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.