Teško, ali postizavam

Pa i ja, ne stižem ni da uživam u penziji, niti da napišem sad donje redove. Draži sam obećao tekst povodom skorog 10.000. broja Danasa, a ophrvan sam i ovim RockTočkom. Stoga se pozivam na pravo da objavim nešto već davno napisano, a sa temom kojom sam, takođe, godinama ophrvan…

Pečalbari

Bežali smo neumno i dugo sa urođenim bolom
od režanja, od laveža, od rala, trla i trlica,
ali i od žubora, bistrine, od slavuja i grlica,
od crnih gorkih zalogaja za garavim stolom.

Sklanjali smo se i od krvnika i od sopstvene krvi,
od zlih mesta, ponora, od tamnih, ledenih šuma,
ali i od pesme, od zdravlja i zdravoga uma.
Oni sa začelja otimahu se da u tome budu prvi.

Udaljavali smo se od nerodice i od crnog hleba
od tvrde zemlje, proje, od bujica i podlih usova,
ali i od zelenila, vetra i od čistih snova
što mogu da se usne samo ispod čednog neba.

Bežali smo od sudbine kao od čorbe posne i tanke,
od laništa i konopljišta, od vode i vodenice,
ali i od trave, mleka, od zvonke medenice
i vrludajući neumno ispleli smo sve ove zamke.

Hrlili smo u ritove, u kal i mrtvaje spasavajući se od suše,
napuštali pčele, cvatuće voćke, bistre kladence,
natrule direke i crvotočne grede. A odvodili mladence.
Za nama zjapi ništa i nigde, među zidovima što se ruše.

Grabeći od prisenka ka svetlu zapadali smo u tmušu.
Sa prisojnih strana doseljavali smo se u osoje.
Prezirući nišče i neupoznate poganili smo i duše svoje.
I pri tome zaboravili da i kruv ima dušu.

Pa smo se povodili za njegovim varljivim i prividnim telom,
pridevali mu strasti i slasti kojih nema, niti će imati.
A mogli smo da razaznamo samo da smo hteli znati
da smo tužne žrtve laži o blagostanju lakom i belom.

I, evo nas decenijama na raskrsnici sa koje se pravac gubi.
Tu gde smo traćili dane razmenjujući golu muku za život goli
i gde smo pravili za sebe ništa ni od čega – pa ko šta voli.
Tu su se sad sreli u nedoumici hleb bez duše i bezdušni ljudi.

Izgleda, na kraju – samo smo sleputali kroz prostranstva prašna
i još nam se u gladnim očima te nepregledne prašine zlate.
Posle predaha u svojim izbama gradili smo tuđe palate
žvaćući krivotvoreni crni hleb od uvelog belog brašna.

Hrlili smo u kal uvereni da tako izbegavamo sušu.
U težnji ka svetlu prekrivala nas sve glibavija tmuša.
Eno, u zaumnoj daljini ruši se poslednja potleuša
i mi u njoj za crnom trpezom izjedamo svoju i hlebovu dušu.

Pripev

I tako…
Dok kunemo druge, a oni nas psuju
ponestaje hleba da gađamo one što nas kamenuju.
Nikom nije lako…

(Iz knjige „Kiselo drvo jede Srbiju“, Službeni glasnik, 2011)

Geografija pečalbara

Pronalaze me pisma
i psi tragači
na mestima nepredviđenim
za smrt

Od kada smo preseljeni
Naše isprekidane linije
seku se tačno
na mestima čuvanim
za jake namere

(Pesma iz sedamdesetih, iz knjige „Dobre moje pesme“, Prosveta, 2003.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.