Tri drugara iz „Tri kostura“

Nemam sve zapisano ni u onoj sveščici, nedavno nađenoj, o prvim danima i godinama moje žurnalistike, a obimna dokumentacija mi je dopola, plus aljkavasto sređena. Zato se ispomažem i dokumentima iz arhive varljivog i zatalasanog sećanja. A ona, upoređena sa takozvanom stvarnošću, nećete verovati, pruža veoma interesantnu građu da ovi redovi budu zanimljiviji nego kad bi se koristila pisana faktografija. Pa kad se tome dodaju prepleti vremena na tom luku od pet decenija izazov zanimljivosti je još veći.

Eto, na primer, do iskrsnuća zaturene sveščice mogao bih se zakleti da je posle drugog teksta za „Omladinske novine“ povodom desetogodišnjice šabačkog hora „66 devojaka“ koji je vidim izašao 5. 1. 1974, treći tekst bio iz sad veoma aktuelnog Novog Pazara. A nije, taj o početku gradnje velelepnog hotela izašao je tek 1976. godine (i ovde će doći na red nešto kasnije.) A, s druge strane, bez ikakve dokumentacije sve dosad sam pamtio ime Branka Đurkovića, vođe tog renomiranog „devojačkog“ ansambla.

Opet, kad sam locirao adresu redakcije i menze „Tri kostura“ u podrumu iste zgrade nisam bio siguran da je redakcija bila na trećem spratu. Ali sam siguran da sam u is/tom prostoru bio poslednji put 1996. kad smo od tadašnjih političara tražili da nam pomognu da nađemo prostorije za Danas. Tu je tad sedeo Velimir Velja Ilić, kao lider partije čiji je tad bio predsednik.

Išli smo i kod velečasnog VukaDr, to ću isto da opišem pošto sam potom dao drugu ostavku u životu.

Rekoh već, menza „Tri kostura“ bila je u prostorijama jedne od „glavnjača“, čini mi se da i druga ima veze sa studentima – beše li tamo gde je PMF!? Tokom rata tu su srpski kvislinški policaji služili Gestapou, a bivala je tu potom i OZNA/UDBA.
Iako je menza u fakultetu bliskom „4. aprilu“ na Voždovcu bila „ko (potonji) Hajat“ u odnosu na ovu ispod redakcije, uglavnom sam u početku ručavao i večeravao u njoj. Što zbog redakcije, što zbog društva koje, šireći se iz dana u dan, nije samo „klopalo“ već se posle ručka, nekad i do večere, zadržavalo u bifeu naspram širokih mermernih stepenica.

Kad sam opipavajuće počeo da uživam u „slastima Kostura“ nisam znao ko će (sve) biti to društvo. Kadli, ne znam kojim redom, tamo otkrivam dobro poznate „abonente“ od kojih trojica postaju (moje) jezgro druženja: Vladimir Lazić, znate ga kao poznatog reditelja, Zoran Kostadinović, ne znate ga kao slikara, ali kao poslanika Vukovog SPO, verovatnije. Pa Miljan Tihojević, slikar koji je vrhunce dostigao u Francuskoj/Nica. (Objavio sam s njim i intervju u Danasu, ali poodavno, očito uz vreme kad se tekstovi nisu „kačili“ na nebo interneta.) Dvojica su Zaječarci, jedan Vražogrnčanin, a doseljen iz sela blizu onog iz koga su i mene moji doneli do Borske reke. Ima još o tome…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.