Foto: Radenko Topalović Stvarno, šta je tradicija, posebno identitet koji je često do izlizanosti u javnoj upotrebi i obraćanjima? Koliko godina od nečeg treba da prođe da postane tradicija koja se čuva i šta se čuva samo zato što je – staro, davnašnje? Počeli smo pre dve subote razmišljanjima koja se naslanjaju na nostalgična sećanja iz sela.
Ona uvek idu uz primisao da se često po inerciji kao tradicija „čuva“ i ponešto efemerno, a izmiče nešto inovativnije, zanimljivije pa ostaje u zaboravljenoj prošlosti. A iz nje se vadi i reanimira ne samo manje važna ostavština, nego se ona pritom „tradicionalno“ ponavlja do besvesti bez ikakve promene. I svako njeno „čuvanje“ naredne, „tradicionalne“ godine liči u dlaku na prošlogodišnje.
To „kopipejstiranje“ (uglavnom) folklora, naime, liči na subverziju i dobro ilustruje otpor svakoj modernizaciji i sve više- retardira.
Ako je već dvadesetih godina prošlog veka „debela“ tradicija bilo ono iz druge polovine devetnaestog, zašto je i sada samo to tradicija, a ne i ono iz onih dvadesetih-tridesetih? Ne pominjem to slučajno, jer je dvadesetih ovde (Vražogrnac) pa ne samo u istočnoj već i čitavoj Srbiji neverovatnu „slavu“ doživelo ponovno postavljanje „Đida“, komada sa pevanjem (bez pucanja!) Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, muzika Davorina Jenka. Čak je i kulturno društvo dobilo to ime, a njegov osnivač Slavoljub Živanović nadimak Đida. To samo izuzetni danas tumače kao prvi srpski mjuzikl! Dotle, ni mi sedamdesetih, pa ni čitav kraj nismo bili svesni (možda je bio svestan reditelj ali nije trubio o tome!) da je naš „mjuzikl na seoski način“ isto sa pevanjem igrom, ali „modernizovanom“ i malo pucanja „Vražogrnačka svadba“ bio samo nehotično i „netradicionalno“ čuvanje tradicije.
I nisam slučajno onomad pomenuo rok koji je star već sedamdesetak i više godina. Pitanje, zašto nije i on tradicija po selima, ilustrativan je – neću izbegavati ni da je paradigma onoga što ovde pričam…
Može se i ovako saopštiti – prva igra tvista negde 1962-63. tu na sedeljci (bez prela i ručnih radova, ali sa više baka u pratnji unuka, nego majki uz kćeri) izazvala je opšti šok. Ali je tokom desetak godina na sličnim okupljanjima bilo igre uz „Dilajlu“ Toma Džonsa, i balade Demisa Rusosa i njegove „Afroditine dece“. Slušali su se i Š. Šaulić, Meho Puzić… ali su se kola sve manje igrala.
Pa kako se desilo da sadašnji folklorni igrači sa godinama vežbe ne umeju, ili se plaše da pred publikom zaigraju „okretne igre“? Kako to da svaka seoska manifestacija u okolini liči na onu drugu iz drugog sela? A najveće oduševljenje izazove osnovac pod šajkačom i sa buklijom koji izgovara lascivnu zdravicu sa porno-seksualnim natruhama? A jesu li, konkretno ovde, tradicija i ona najmanje četiri velika srpska pesnika, jedan dečji, rođeni u Vražogrncu, a da to sad malo ko zna. (Biće još…)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
