Foto: Radenko Topalović BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO
Zaputio sam se iz sela da večeras slušam svog „intervjuanta“, pa i poznanika, koga nisam video od 1978. A tada na naizgled „glupo“ pitanje „Ko si zapravo ti“ rekao mi je:
„Uopće ne znam. Čuj, čovjek kakvih ima na hiljade, na milijune koji hodaju cestama, voze se tramvajima, avionima, idu pomalo pješice. Trčeći. Jedino što se, eto, bavim jednim poslom koji je malo više okrenut ka vani, pa je čovjek malo više osuđen da ga ljudi posmatraju. Šteta, ima mnogo, mnogo ljudi i sa većim znanjem i sa većim sposobnostima i sa većim značajem u ovome društvu, i uopće u svijetu, za kojima se niko ne okreće samo zato što se ne slikavaju stalno po televiziji i tako dalje.“
A ko su ti ljudi koje ti ceniš: „Uzmi samo naučni rad. LJudi kroje sudbinu i budućnost svijeta, a o njima se uopće ništa ne zna. Brinu se o tome da spasu onu milijardu, ili već koliko ima gladnih, a ostaju anonimni. I sad dođe neki Ibrica Jusić ili neka Mica „Trofrtaljka“ i odjedamput to se slika jer se bez njih živjet ne može.“
Znam da je intervju objavljen u (ZUM) REPORTERU za glavnourednikovanja odličnog pok. Zorana Bogavca, u kome sam kadgod tezgario i komentarima. Moralo je to biti u jesen ’78. Ali, da bih, u magli sećanja bio siguran, valjalo je da štošta proverim – kad su moje vražogrnačko-beogradske drugarice letovale u Slanom kod Dubrovnika, a ja tamo kampovao čekajući da nam se pridruži, tri godine ranije u Vodicama upoznata Pami iz Finske. Zajednička drugarica itd… Pa kad je izgrađen Cenar Sava, kad su „padali“ politički kongresi. Jer sam na Ibričin decembarski koncert, prvi po objavi intervjua u dane mog i njegovog rođendana došao sa jednog kongresa „uparađen“ u besprekorno odelo sa sve prslukom (ćale šio!) i kravatom… I, kako je svet mali, tamo otkrio da moj sagovornik ima za prijateljicu drugaricu moje koleginice… Pa smo posle koncerta, tad se to nije zvalo „after parti“ doproslavljali rođendane kod nje. Važno – u prisustvu njene keve. Divila se besprekornosti odela, ali rezervisana prema mladiću iz zanatlijske kuće!
U dokumentaciji nikad da naletim na isečak iz ZUM-a, ali onomad i ne znajući za ovaj koncert, nađem „otkucotinu“ snimka sa kasetofona sa ispravkama i dodacima rukom, i naslovom „Klovn, zabavljač ili nešto drugo“. Verovatno sam za objavljivanje pravio i neke ispravke, a gornja dva odgovora sam doslovce prepisao.
Nastaviću u sledećem broju (!) jer ovde ima mesta taman toliko da pomoću uvoda pisanog rukom objasnim zašto gornja pitanja nisu baš „glupa“:
„Zaključujući o njemu samo po onom što se vidi na sceni, čoveku se najčešće nameću razmišljanja o usamljenom, zagonetnom čoveku u crnom, o propovedniku preživljene tuge i melanholije … tužni mladić iz „grada u kome nije važno ime, koji još uvek „ne zna neke važne stvari o ženi, voću, ljubavi i smrti“… kome se „život ko ruleta vrti“…
„I onda… možete zamisliti susret na Stradunu sa Ibricom Jusićem u belim pantalonama i beloj majici… koji se svaki čas javlja poznanicima i za njihovu ljubav, na plaži ispred hotela Escelzior gde smo se tri dana družili „uhodavajući“ razgovor, skače u vodu sa zapaljenom cigaretom u ustima, a da se ta cigareta pritom ne ugasi.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
