VIKEND: Praksa (2)

Praksa, novinarska, mi je ubrzo, tri godine posle prvih objavljenih tekstova postala – posao. Honorarni, jer su „Omladinske novine“ u kojima mi je 8. decembra 73. objavljen prvi tekst plaćale saradnju. Iz te činjenice, a i kasnijih „tezgarenja“ u mnogim medijima (o tome u nekim daljim nastavcima) izveo sam šaljivu opasku kojom sam „tešio“ sadašnje „honorarce“ da smo se odrekli „malograđanske navike iz socijalizma“ da se pisanje za novine plaća.

Dakle, kad je na trećoj godini FPN, 1976. na red došla praksa, rezonovao sam – u novinama već pišem, redovno, čak su mi poverili da redigujem vesti, imam iskustva i sa radiom…

A to da sam bio „izišo i na televizor“ pomenuću samo u kontekstu da se sad vidi kakva su to vremena bila. Ej, jedna omladinska TVemisija koju uređuje Jelena Đukić, a režira Stanko Crnobrnja odluči da ekipa zapuca čak u Vražogrnac. Tad nismo u selu imali telefon pa me sećanje me ne služi da li sam iz Bgd došao s njima, ali sećanje me ne vara da je I u to doba moglo sve da se precizno I ODGOVORNO isplanira. Tako je u sokaku pored kuće snimljen mladi pesnik, član Književnog kluba Doma omladine Beograda kako recituje i priča o poeziji. A u prilogu „iziđe“ i njegov deda…pa se keva i ćale naljute što nisu izišli.

Elem, poveća grupa nas ode prvih dana jula u Takovsku. Puste nas i odemo u desk, skutrimo se u neko ćoše, gledamo kako rade oni koje svake večeri viđamo na tv-dnevnicima. Malo nam dosadno, a još ne znamo (a saznaćemo brzo) za onaj restoran, valjda na četvrtom.

Kadli, u jednom trenutku, da li je znao za praktikante ili ne, uđe sa sve svojom košarkaškom visinom i zvonkim glasom iste visine – urednik, da je roker sad bi rekli LEGENDARNI – Jovan Šćekić. Nimalo, uzgred, a i to je civilizacijska priča u istoriji našeg mimoilaženja sa vremenom – taj lik i glas čuo sam još u doba dečaštva kad nismo imali televizor, u prepunoj velikoj sali Doma kulture u selu gde je vodio spoljnopolitičke „aktuelene razgovore“. A „radnici i seljaci“ slušali“ i – upućeniji no ovi sad – razgovarali.

Rekao je nešto u stilu ko ste sad pa vi? Došli smo na profesionalnu praksu sa fakulteta. Pa kakva je to praksa kad stojite tu – kakvog sam ga upoznao, da je doživeo vreme tog izraza sigurno bi rekao – i blejite. Hajde, vas dvoje kod Gorana, vas dvoje kod Budihne ti kod tog i tog…

A meni kaže (nisam siguran da je pre toga bio predavač u našoj novinarskoj školi „Omladinskih novina“) – a ti sa mnom. Provede me pričajući kroz prostorije, pokaže gde je montaža, gde je daktilobiro, posle sam saznao da to nisu bile samo daktilografkinje, već i lektori.

Konačno, odvede me kod Danke Novović – da je bila pevačica reklo bi se takođe LEGENDARNE koja je u to vreme uređivala popodnevno večernje vesti/dnevnike za unutrašnjost, tj. sa pretežno informacijama iz dopisništava. Danki je objasnio šta da mi daje da radim, u čemu da pomažem, šta da mi ona pokaže, ali je naglasio da je to za svaki od mesec dana, ali da ću kojiput raditi i s njim. (Valjda će stati u još jedan nastavak!)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.