Ćale je pokušao nesrećnih devedesetih da dopuni kućni budžet tako što je otvorio prodavnicu mešovite robe. U svojim ne tako čestim odlascima u Sokobanju voleo sam da “visim” u prodavnici, jer je ona u malom mestu predstavlja svojevrsni kulturološki fenomen i sliku onoga što Srbija zaista jeste. Sveska za “veresiju” bila je verovatno najvažniji dokumet u ovim objektima. Teško je to sad objasniti mladim ljudima iz velikih gradova, jer iz bilo kog megamarketa danas je nemoguće bilo šta izneti dok teta na kasi ne skenira prozvod sa onim svojim sokoćalom.
E, preteča te sprave je bila olovka, često zadenuta za uvo prodavca ili prodavačice, kojom su se u svesku beležila dugovanja mušterija, koje bi to izmirile kad prime platu ili penziju. Drugi fenomen ovakve prodavnice bili su likovi koji piju pivo ispred. Tako sam upoznao Braleta. Brale je bar meni, bio simpatični gubitnik. Radio je neki bezvezni posao za malu platu, imao ženu i ćerku i svo svoje slobodno vreme provodio je ispred ćaletove prodavnice, ispijajući pivo i prosipajući razne mudrosti o svetu oko nas. Piva su uglavnom upisivana u spomenutu svesku za veresiju, ali je on uredno izmirivao svoja dugovanja kad primi platu. Moje drugarstvo sa Braletom nije se dopalo baš svima. Ćale nije imao razumevanja za ljude koji su poklekli pred porocima i mentalno je podsećao na Strahinju Mitrovića, Flojdovog ćaleta, koji Flojdu u jednom momentu kaže “parazitu društveni”. Iako sam u tom momentu bio samo student prava, pre ispunjavanja formalno-pravnih uslova, kao i bez potpisanog punomoćja od Braleta, stavio sam se u ulogu njegovog branioca. Ćale je naročito smatrao da druženje sa Braletom loše vaspitno deluje na mog mlađeg burazera Vladu koji je tada bio klinac u osnovnj školi. Za razliku od ćaleta, smatrao sam da Vlada u prodavnici uči životnu školu, a da je Brale jedan od nastavnika.
Šta bre stalno pričate sa njim, ljutio se ćale, on je pijanac, zgubidan…I tada sam, nekoliko godina pre sticanja zvanja advokata izgovorio prvu ozbiljnu usmenu odbranu. Brale je čovek iz naroda, čovek koji se odao alkoholu, ali ako nekom treba da se pravda to je njegova porodica i niko drugi. On nikom ništa nije ukrao, nikog nije prevario, mislim da čak nikom nije želeo ništa loše. Za razliku od dripaca koji su ispuzali tih godina i besomučno pljačkali ceo srpski narod, Brale je bio pijanac ispred lokalne prodavnice i za tipove poput njega nije smišljen nikakav eufemizam. Ali smo zato u celoj zemlji umesto izraza ratni profiter, kriminalac, ratni zločinac ili sve to u jednom, vrlo pažljivo koristili izraz “kontraverzni biznismen”, a istina je da ti tipovi nisu bili kontraverzni, a još manje su bili biznismeni. Ali nije lepo uvrediti lopova i ratnog prfitera. Mnogo je lakše a i bezopasnije uvrediti Braleta. Ovde ne mislim na ćaleta, on nikad nije uvredio Braleta, samo nije odobravao to što smo Vlada i ja sa njim bili ortaci. Ali ako je tačna Đoletova tvrdnja “ej ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu”, Brale je danas u raju, za razliku od mnogih.
Srbija je zemlja u kojoj ćemo najgora imena davati ljudima koji se u životu nisu snašli, koji su poklekli pred porocima, ali će ozbiljan procenat Srba braniti one koji su čitav jedan narod zavili u crno, ostavljajući mu hipoteku ratnih zločina, koju kakvi god bili, do devedesetih nikad nismo imali.
Najgori društveni sloj pustili smo da se obogati i da od običnog naroda otme i ono malo sirotinje što se skupilo i našlo u slamarici. Da li kroz zajam za privredni preporod Srbije, razliku u zvaničnom i “crnom kursu”, Jezdu, Dafinu, uvoz nafte, cigareta, prodaju droge…
Sve je to tako brzo zaboravljeno, a vređana je vlast koja je nakon pada Miloševića vratila novac “štedišama” Jezde, Dafine i nekih drugih banaka.
Slično je i danas. Jedan deo građana pripadnike aktuelnog režima doživljava kao izuzetno sposobne, zato što su se “snašli” i na nezakonit način stekli imovinu ogromne vrednosti.
Skoro nezainteresovano posmatraju krađu države od naroda, kao da se to dešava nekom drugom a ne baš nama.
Jako smo međutim zainteresovani za privatne teme i strašno volimo da osuđujemo ili kritikujemo druge zbog postupaka u njihovom privatnom životu, na osnovu poluistinitih ili lažnih informacija do kojih dolazimo iz neproverenih izvora. Nemamo svest o prioritetima, ne razlikujemo bitno od nebitnog, kao i polja privatnog i javnog života.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
