Doselio se u našu zgradu kao „dečko“ od komšinice. Priča malo liči na film „Tajvanska kanasta“. Ali samo malo. Zato što je Saša Belopoljanski bio simpatični gubitnik. On je samo verovao da neko u njemu vidi arhitektu, što je stvarno i bio. Ovaj moj komšija nije bio ništa i niko u njemu nije video ništa, osim komšinice, ali i to je kratko trajalo. Za razliku od Belopoljanskog, nikom nije bio simpatičan. Bio je od onih tipova kojima se izgleda pokvario sef, pa svo zlato moraju da nose sa sobom.
Sijalo je sve na njemu, kao novogodišnja jelka. Inače, ja mnogo volim jelke, taj njihov sjaj me podseti na detinjstvo i najlepše nove godine u našem stanu na Dorćolu. Ali ne volim mračne tipove koji imaju lažni sjaj. Kratko je sijao, vidi kako je to bilo…
Kako nije bio ništa i nije radio ništa, trenirao je onaj mračni pogled a šišao se „na opasno“. Meni je više delovao smešno. Svratio je neki put sa komšinicom, kad su bila porodična slavlja. Pio je samo viski i to ne onaj sa Kalenića, nego je tražio „čivas“. Mene je posmatrao sa prezirom. Debeli advokat, oženjen, kod mene sve po pravilu službe, ceo život sam takvim likovima dosadan i odbojan tip, što me naravno čini veoma srećnim. Na moju žalost, odbojan sam im i dosadan dok im ne zagusti. A naravno, mora da im zagusti.
Baš takav kakav je, moj komšija, nekom se učinio veoma podobnim za funkciju direktora tek osnovane firme. Dripci iz neke banke, osmislili su šemu kako da toj firmi van svih pravila daju ogroman broj nenamenskih kredita. Novac od kredita su naravno svi delili, a glavni odgovorni je bio moj komšija kao direktor.
Krenula je lova. Velika lova. I moj komšija koji nije bio ništa i nikad nije radio ništa, odjednom je imao mnogo para. Naravno, čovek koji nije ništa i ne zna da radi ništa, a nađe se na funkciji direktora i počne da dobija ogromnu lovu, misli da će to biti tako zauvek, da je on izrazito lep i pametan, te da sve to apsolutno zaslužuje. Poverovao je dakle da je svemoćan. Nije baš hodao po zemlji, više po oblacima. Prestao je i da mi se javlja kad se slučajno sretnemo u liftu.
Možda me stvarno i nije video. Jer gde je lova, tu je i „malo slatkog šećera za vene“ što bi reko Brega. Ovde je izgleda bilo malo više slatkog šećera za vene, a to čoveku verovatno sužava vidno polje.
Trebalo je tada da me vidi, možda bi mogao da sprečim bar deo štete. Lupam. Ljudima u takvom psihičkom stanju ne može da pomogne osrednji debeljuškasti advokat, koji nakon što završi dnevne obaveze hita da deci pomogne oko domaćeg i na nemoj karti traži Madagaskar.
Sve što je lepo ima kraj, naročito, ako tu lepotu života dohvatiš tako što te prevaranti nameste da vršiš veliki broj krivičnih dela u poslovanju, za koje nisi stručan, niti imaš prirodni dar da bilo šta shvatiš. Kad je ekipa provaljena, neki su sa velikim novcem zauvek pobegli u zemlje u okruženju. On se zaista zatekao u inostranstvu. I dalje je verovao da je mnogo bitan. Došao je na granični prelaz i policajcima rekao: „Evo došao sam, uhapsite me“. Lik je verovao da će njegovo hapšenje biti objavljeno u drugom dnevniku. Ali on je više pripadao likovima iz crtanog filma koji ide pre dnevnika. Šta se oko njega dešava počeo je da kapira tek u zgradi centralnog zatvora u Bačvanskoj. Tada me se setio. Polako i sa puno muke sam mu objašnjavao šta mu stavljaju na teret.
U depresivnoj odavno neokrečenoj sobi zatvorske bolnice, bez para, prijatelja, droge, pa čak i komšinice, gledao je praznim pogledom u mene, jedinog čoveka koji je došao da ga obiđe i priprema odbranu…
Droga, alkohol, a potom depresija i lekovi, toliko su ga uništili da je jedva govorio. Uglavnom je balavio i pokušavao nerazgovetno da mi objasni kako je on želeo da unapredi privredu Srbije.
Suđenje je trajalo dugo, pa su ga u nekom momentu pustili u kućni pritvor, ali nije imao gde. Prihvatila ga neka tetka iz jednog sela u Vojvodini. Tu je, uglavnom sedeći pod nekim hrastom u dvorištu, dočekao i kraj suđenja. Radovao se jedino mojim posetama. Ne mogu reći da je ova radost bila obostrana. Kod mene, ove posete nisu budile sažaljenje, već neki mučan osećaj da treba da pomognem nekom kome pomoći nema.
Suđenje se završilo, odležao je još nekoliko meseci, nakon dugogodišnjeg kućnog pritvora. Vratio se pod onaj isti hrast. Bez prijatelja, rodbine, komšinice koja je odavno napustila brod koji tone, ali i tetke koja je ubrzo preminula… Kažu da je za stolom pod tim hrastom i skončao…. Đole bi rekao, klonula mu samo glava…
Ali Vasa Ladački je kod miliona izazvao tugu, jer Vasa nije nikog prevario, osim možda dve žene, onu koju je voleo pa izdao i ovu drugu koju je oženio, a nije voleo… Za ovim nesrećnikom niko nije žalio. Osim mene, koji sam se u ovu istinitu priču uživeo…
Voleo bih da naprednjački konobari i starlete, na privremenom obavljanju visokih državnih funkcija shvate poentu.
Nije dobro kad samo advokat misli na tebe, baš nije…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
