Nebo nema miljenike

Da se odmah razumemo, ne uzdižem ja u ovom tekstu Borisa Tadića, niti je on tema. Da bi dežurnim kritičarima izbio jedan adut iz ruke, bio sam ravnodušan prema njegovom liku i delu, a danas se zbog toga iskreno kajem, jer smo u vreme u kome je on bio predsednik bili pravna država (slažem se sa mnogo mana) i bar ličili na neki normalan svet… A da smo tada bili država, te da je Boris bio predsednik kakvog zaslužujemo, svedoči činjenica koju iznosim. Možete ga sresti u kafiću ili na ulici u opuštenoj šetnji gradom. Nema ni jednog predsednika u poslednjih 80 godina u Srbiji koji je to mogao.

U Srbiji od 45-te do danas samo 12 godina nismo živeli u totalitarizmu. A ovaj oblik vladavine nije dobar za one kojima se vlada, ali ni za one koji vladaju. Totalitarizam, jednoumlje i diktatura, vode propasti svih vrednosti kojima jedan narod treba da teži.

Ne treba se mnogo upinjati da bi se objasnilo zbog čega totalitarizam i jednoumlje nisu dobri za građane. Osim političkih prava i sloboda, ugrožava im se i pravo na informisanje, kvalitetno obrazovanje, što sa sobom povlači mnogo toga. Vlast u ovakvom sistemu, građani interesuju samo kao birači, dakle predstavljaju broj. Totalitarnni režim brine samo o svom opstanku na vlasti, ne i o napretku i prosvećivanju građana. Ovakvoj vlasti ne trebaju edukovani građani. Ne trebaju im čak ni zdravi građani.

U danu u kome pišem, moždani udar doživeo je ministar i važan funkcioner vladajuće stranke Darko Glišić. Kažu da je životno ugrožen. Jedan broj ljudi na društvenim mrežama ne krije zadovoljstvo. I to je apsolutna posledica načina vladanja. Baš u saopštenju o Glišićevom zdravstvenom stanju ministar zdravlja kaže da je sreća što je Glišić operisan u „zlatnom satu“, te da se njegove šanse za oporavak time povećavaju. Dobro bi bilo kad bi i obični ljudi kad im se ovo desi mogli da budu tako brzo podvrgnuti operaciji, kaže dalje ministar zdravlja. Dakle Glišić nije „običan“. A trebao bi da bude.

Da ne bude zabune, voleo bih da se Glišić oporavi. Nek bude živ i zdrav, a dalje sve po zakonu. Ali, voleo bih da nas ministar zdravlja ne deli na „obične“ i valjda neobične ljude. Jer, iz stranke kojoj pripadaju i Glišić i ministar zdravlja kažu da su vlast osvojili pošteno na izborima. Znam da izbori u Srbiji nisu pošteni odavno, kao što znam da u svim savremenim demokratijama vlada „narodna suverenost“. Dakle, ako je narod nekom dao poverenje, on je to poverenje dao i da bi svi „obični građani“ mogli da dobiju adekvatnu i blagovremenu lekarsku pomoć. Ne samo pripadnici režima. Jer zdravstveno osiguranje plaćamo svi koji možemo i ono je solidarno. Solidarno i ljudski dakle, drago mi je da je Glišić operisan u „zlatnom satu“, ali isto tako solidarno i ljudski želim da u tom istom satu budu operisani svi oni kojima je takva operacija potrebna.

I tu dolazimo do moje tvrdnje da totalitarizam i apsolutna vlast nisu dobri ni za one koji vladaju. Poveruju da mogu sve, da im niko ništa neće moći, da mogu da pozivaju policiju da prebija mirne demonstrante, građane i studente, čak imaju ideju i da taj narod promene po mogućnosti. Ove što se bune, da pošalju recimo u Nemačku, a da ovde dovedu jeftinu radnu snagu sa afričkog kontinenta. Toliko se osiliš da misliš da sve možeš da uradiš i kažeš, gladnom, bolesnom i umornom narodu… A vidiš nebo ne zna za miljenike….

I onda su neki ljudi bezdušni kad se raduju. Ne slažem se sa njima, ali nažalost mogu da ih razumem, jer znam šta je prethodilo takvom osećanju.

A nedostatak empatije za čoveka koji se bori za život, odraz je najvećeg moralnog posrnuća jedne nacije. I opet, da ne bude zabune, za takvo stanje ne krivim građane. Za sve što se u društvu dešava odgovorna je vlast. Naročito ako je apsolutna, kakav je slučaj u Srbiji više od jedne decenije.

E zato totalitarizam nije dobar ni za koga. Jer skroz je bezveze kad ti jedan deo ljudi priželjkuje da se ne oporaviš, a onaj drugi deo koji ti priželjkuje oporavak, ne želi to da bi bio živ i zdrav svojoj porodici, nego da bi mogao da se sprovede krivični postupak….

Bojim se da smo mnogo zaglibili… A pričao sam i pisao, nije da nisam. Ko međutim želi da čuje anonimnog advokata i priučenog kolumnistu…

Kad uđe voda u uši i kad misliš da si svemoćan, nije to dobro…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.