Nije ovo priča o Novakovim uspesima, takvih priča je napisano mnogo, a ako bude sreće, biće ih još. Nije ovo čak ni priča o tome zašto Vučić ne voli Novaka pa ga pobrka sa Jokićem. I to znamo. Vučić, kao i svaki diktator ne voli nikoga ko mu se usprotivi i ko na bilo koji način podrži njegove protivnike, a Novak je prilično jasno stao uz studente i građane Srbije.
Ovo je priča o tome, zašto političari bilo da su na vlasti ili u opoziciji, ne vole Novaka. Da bismo došli do odgovora na ovo pitanje, samo ću se u par rečenica zadržati na pojmu politike, dakle onome što bi ona trebalo da bude, a kod nas, na veliku žalost građana Srbije, nije, niti je ikada bila. Politika je po svojoj definiciji organizovana delatnost ljudi koja ima za cilj poboljšanje života svih građana.
U nekom svom gostovanju na Studiju B, ali ne ovom danas, koji ne predstavlja apsolutno ništa, već onom koji je pre trideset godina predstavljao svetionik onim ljudima koji su želeli da Srbija bude demokratska država, profesor Dragoljub Mićunović je rekao: „Onom kome je do para neka se bavi biznisom, onaj kome je do popularnosti neka ide na estradu, a onaj ko je spreman na težak i naporan rad neka se bavi politikom“. Apsolutno tačno, bar se meni tako čini. Mi smo međutim odavno pobrkali lončiće, te ovu izjavu profesora Mićunovića nije poslušao ni jedan jedini političar na političkoj sceni Srbije u poslednjih tridesetak godina. Tako je politika, umesto aktivnosti kojom se bave ljudi koji požrtvovano treba da rade za dobrobit naroda i države, zapravo postala delatnost preko koje se, ako u njoj imaš makar delimičnog uspeha, stiže do novca, slave i moći, bez stvarnog znanja i truda, a pošteni rad je potpuno suprotan pojam od pojma politike u današnjoj Srbiji.
I ovde dolazimo da razloga zašto srpski političari ne vole Novaka Đokovića. On je sve apsolutno suprotno od njih. Do zvanja najvećeg ikada, u sportu kojim se bavi, stigao je sam, uz pomoć svoje porodice i vrlo malog broja prijatelja. Odricanjem, natčovečanskim naporima, opsesivnom željom i asketskim načinom života. Naši političari, ma kako se zvali, ni do čega nisu stigli sami, postoje oni koji više od trideset godina nisu platili gorivo na benzinskoj pumpi. Mnogi su plaćali cisterne goriva, da bi ga posle preprodali i živeli na muci ovog napaćenog naroda, koji su ojadili i doveli ga do siromaštva i očaja.
Nasuprot njima Novak Đoković je svoj novac zaradio od nagrada na turnirima, dakle potpuno pošteno, ili od sponzora koji su opet zahvaljujući njegovim nestvarnim rezultatima na terenu, videli svoj interes da sa njim potpišu ugovore.
Na Novakovoj strani su dakle rad, disciplina, odricanje, posvećenost… A na strani naših političara koji su nam na grbači više decenija stoji besomučno jahanje naroda, korupcija, nezaslužene pozicije sa kojih se prave unosne kombinacije, selektivna primena zakona u njihovu korist i još mnogo toga. Uz vlast novac i moć uvek ide i narcisoidnost, osobina koju poseduje svaki čovek i u umerenoj količini je ne samo uobičajena već često i
poželjna. Ali kad moć i novac pomute razum, čovek poveruje da je najbolji, najlepši, najsposobniji, da mu niko ništa ne može, da ništa dalje ne treba da radi na sebi i da je bogom dan da bude na poziciji koju realno, ničim nije zaslužio.
Sa druge strane Novak da bi postao to što jeste, morao je ne godinama, već decenijama da radi na sebi, da sumnja u sebe i pre svega da bude svestan kako uvek može biti bolji. Čovek zaista postaje bolji tako što radi na sebi i stalno se trudi da popravi svoje mane, čak i onda kad su one male. Zbog toga samo perfekcionisti postaju najbolji. A Novak to jeste, baš zato što se trudi da ne samo u segmentu sporta, već kao celokupna ličnost, uvek bude najbolja verzija sebe.
E vidiš, Novak, baš takav kakav je, predstavlja mentalni trn u oku svakom čoveku koji od svoje narcisoidnosti ne vidi koliko je zapravo loš. Novak dakle, podseća naše političare, koji često i nisu političari, već obični politikanti (a nekad i mnogo gore od toga) koliko su mali, grešni i nebitni, te da se po njima ništa neće zvati.
Iz slatkog sna narcisoidnosti, ogromnu većinu naših nazovi političara, budi Novak Đoković i pokazuje im koliko su zapravo beznačajni.
Osim toga, jasno je, da bi Novak, samo kad bi to hteo, bez medija i stranačke infrastrukture, verovatno počistio sve njih sa političke scene.
Nadam se da to neće učiniti, jer naša politička scena ne zaslužuje Novaka Đokovića.
E vidiš, zbog svega ovoga, naši tragični nazovi političari, poput većine isfrustriranih likova, ne vole Novaka.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
