Marko je bio sasvim običan mladić. Rano je stekao radne navike. Želeo je da završi fakultet, zaposli se, formira svoju porodicu. Politika ga nije preterano zanimala. Nesrećne devedesete zatekle su ga na trećoj godini ekonomskog fakulteta. Studirao je iz hobija, osnovno zanimanje je bilo kako preživeti. Nekako je uspeo. Ali, od svih obaveza nije ostalo puno prostora za politička interesovanja, još manje za angažovanja. Ipak, brzo je u Miloševićevom pogledu prepoznao čudan sjaj u očima, koji mu nije bio ni malo simpatičan. Šešelja i ekipe oko njega se gadio. Jedno vreme simpatisao je Vuka Draškovića, dobro se nagutao suzavca istorijskog 9. marta. Posle je više naginjao Demokratskoj stranci, uveren da Đinđićeva energičnost i Koštuničina smirenost mogu doneti bolje dane Srbiji.
Nakon 5. oktobra bio je okupiran porodicom i razvijanjem svoje marketinške agencije, koja je bez pomoći političara radila skromno, ali dovoljno dobro da porodica živi solidno. Teško su mu padale najblaže rečeno sumnjive privatizacije, mnogo toga je zamerao novoj vlasti. Shvatao je ipak, da ni u jednoj zemlji istočnog bloka privatizacija nije mogla biti poštena. U takvim vremenima lov u mutnom je neminovan.
Razumeo je da nakon Đinđićevog ubistva Srbiju ne čeka ništa dobro, ali je o svemu tome razmišljao kao o nečem sporednom. Nakon Đinđića, lako je bilo naći zamerku vlastima. Marko je, kao i mnogi drugi bio ubeđen da su devedesete davna prošlost i da se u Srbiji ne mogu ponoviti. Zbog toga je i poraz Tadića, kojim je najavljen dolazak na vlast naprednjaka doživeo prilično ravnodušno. I dalje je smatrao da to neće bitno uticati na njegov i živote njegovih sunarodnika. O kakva zabluda.
Brzo se ispostavilo da je glavna politička figura u zemlji Aleksandar Vučić, nekada ideolog nacionalističke politike i ministar informisanja koji je gasio nezavisne medije dok se useljavao u stan koji je dobio od države. Marko je slutio da ovaj čovek Srbiji ništa dobro doneti neće, ali se u sebi nadao da greši, te da se ljudi sa godinama menjaju. Prvobitni osećaj nije ga prevario. Nakon rušenja u „Savamali“, pada helikoptera, davanja ekskluzivne lokacije za gradnju „Beograda na vodi“ stranom investitoru, od koga narod Srbije nije imao ništa, ili bar ništa dobro, Marko je odlučio da se aktivno uključi u politiku.
Deca su porasla, posao je išao svojim tokom, a on je dobio dovoljno slobodnog vremena, koje je odlučio da posveti politici. Od mnogih definicija politike, najdraža mu je bila ona „politika je organizovana delatnost ljudi sa ciljem poboljšanja njihovog života“. Nije u tome imao nikakav lični interes, niti želju da ostvari za sebe bilo kakvu korist. Želeo je da svoje znanje i iskustvo, tada već sredovečnog čoveka uloži u opšte dobro.
Prošao je kroz dve manje političke organizacije. Što manja politička organizacija, to manje loših ljudi, ali i šansi da se na izborima učini nešto ozbiljno i postane relevantna politička snaga. Ipak, koliko god male organizacije bile i u njima su se našli loši ljudi. Nisu bili bitni, ali su bili dovoljno loši da Marko razume kako mu tu nije mesto.
Prešao je u veću opozicionu stranku, koja je imala sredstva i veći broj članova. Verovao je da je tu konačno svoj na svome i da će njegovo znanje i iskustvo baš tu doći do punog izražaja.
O kakvu neiskustvo, glupost ili nepoznavanje trenutne situacije u politici. Verovatno sve to zajedno. Verovao je da je među najboljima i da se bori protiv najgorih. Aktuelna vlast svakako jeste najgora, ali najbolji nisu bili oko Marka. Zato što najboljih u politici nema. A čak i ako je neko sličan Marku zalutao tu, nije se mogao čuti njegov glas. Rukovodstvo stanke donosilo je odluke po nahođenju par čelnih ljudi, a među zaposlenima u stranci vladala je zavist, pakost pa čak i mržnja.
Svako se bojao za svoje mesto, kvalitetni ljudi nisu dobrodošli, jer je postojala mogućnost da ugroze dobro pozicionirane i još bolje plaćene mediokritete u stranci. A i sam Marko je doprineo svojoj lošoj poziciji u stranci. Jasno je rekao, da mu ne treba ništa. A šta ćeš sa čovekom kome ne treba ništa? On mora da želi da bude ministar, pa da ga onda u stanci lože da će to i biti, svesni naravno da on to neće biti, zato što oni to neće moći da mu daju jer nikada neće biti vlast, a i kad bi bili vlast, ministar bi bio neko drugi, miljenik lidera stranke.
Brzo je sve shvatio. U praksi je razumeo zašto dokazani ljudi sa integritetom neće u politiku. Ko god je imao sopstveni integritet nije imao ni razloga da trpi posledice negativne selekcije. Polako, ali sigurno počeo je da razume dubinu moralnog sunovrata Srbije. Napustio je politiku.
I kao što se junak pesme Miroslava Ilića vratio u selo da opet svoga vranca jaše, Marko se vratio poslu, porodici, prijateljima, ali nikog nije jahao i nikog nije proklinjao.
Tek je u pedesetim spoznao istinitost rečenice Branka Ćopića „znam ja nas, jebo ti nas“, koju je on preveo u „svaki narod ima onakvu vlast i onakvu opoziciju kakvu zaslužuje.
Možda mladi ljudi nešto promene….
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
