Kad sa samo deset godina moraš da napustiš krug dvojke u kome si rođen i nađeš se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, to je realnost. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, mada neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god mi tada zbog promene sredine bilo teško, upravo je odlazak u Kostolac bio sudbonosan za moje sazrevanje.
Ozbiljne probleme imao sam i zbog činjenice da mi je ćale jedan od vodećih direktora kombinata u kome su radili gotovo svi građani ove varoši. Ćale je možda bio jedna od glavnih faca, ali meni su zbog toga pomerali „zadnjicu“. Jer, nije tada bilo razlike. Svi smo bili skoro jednaki. Skoro, zato što su se sin pomoćnog radnika i bageriste na površinskom kopu super družili, a ja sam bio po strani, jer mi je ćale direktor, a to je baš bio blam. Dečko iz kruga dvojke, sin direktora, bedak da ne može veći. Pitao sam se, što moj matori kao većina normalnih ljudi nije fizikalac ili radnik na nekoj mašini, al šta ćeš…
Morao sam dakle apsolutno sam da se borim za svoje mesto pod suncem. Brzo sam se snašao i oko sebe imao dobru ekipu. Nakon početnih poteškoća i malo težeg podnošenja činjenice da me podjebavaju tipovi koji će uvek imati nenadoknadiv nedostatak asfalta u krvi, te njihovog surovog stava prema meni samo zbog toga što sam bez svoje krivice ili zasluge rođen na Dorćolu, shvatio sam da je varošica u kojoj živim zapravo veoma lepo mesto. Prednosti Kostolca bile su očigledne. Polovinu ovog gradića činio je park, a Dunav sa svojim rukavcima davao je mogućnost za ribolov, a u letnjim mesecima i kupanje.
Početni hendikep pokazao se kao prednost. Svakog vikenda vraćao sam se u krug dvojke i tu imao privilegiju da filmove koji dođu prvo u Beograd, pre svih drugara iz Kostolca pogledam u „Kozari“, „Kosmaju“, „Zvezdi“, a posebno „Dvadesetom oktobru“. Nakon toga bi se u ponedeljak u školi pravio važan. I dok su oni slušali vreme sporta i razonode i uživo gledali Rudar, ja sam na Marakani gledao Duleta i Pižona. Tako sam brzo utišao one što su me prozivali zbog mesta rođenja i ćaletove funkcije. Nisam im zamerio, čak sam im nekad završio neke karte i donosio ploče „Riblje čorbe“ koje su odmah po pojavljivanju mogle da se kupe samo u PGP-u u Makedonskoj. „Čorba“je tada bila bend buntovnika, a ne kao danas….
Događaj je bio kad je Kostolac dobio za ono vreme izuzetno modernu sportsku halu. Mislim da prima više hiljada gledalaca. Tri puta nedeljno svaki građanin Kostolca mogao je da u halu dođe na rekreaciju, naravno besplatno. Fudbal, košarka, rukomet, na parketu koji je bio bolji od onog u „Pioniru“. Uslov su razumljivo, bile samo čiste patike. Posle rekreacije tuširanje toplom vodom u čistim i savremenim svlačionicama. Jer hala je pripadala svakom stanovniku ove varoši. Niko nije rekao „ja sam to napravio“. Znalo se da je to napravljeno od novca svih radnih ljudi i gradjana, kako se tada govorilo.
Letovalo se na rate preko sindikata na koliko hoćeš rata po povlašćenim cenama. Samo dva meseca nakon Titove smrti sa ćaletom sam letovao u u Puli, u Istri, u kompleksu hotela u borovoj šumi „Zlatne stijene“. Čika Milovan, fizikalac sa kopa Kostolac zakasnio sa ženidbom. Naravno da me kao direktorovog sina gotivio. Obišao je sve noćne klubove ovog ekskluzivnog letovališta. Kaže mi jedno pre podne na plaži, evo ti autogram od Mate Parlova, sinoć sam ga sreo u noćnom klubu u Fažani. Nisam mogao da verujem. Samo par godina ranije Parlov je razvalio nekog Kubanca, nokautirao ga u devetoj rundi, tako da su ovog morali da iznesu, a on postao prvak sveta u poluteškoj kategoriji. To popodne, moj otac mi proročki kaže „vidi sine, ti ćeš jednog dana biti sudija, advokat, tako nešto, vidim te u pravnoj nauci. Verujem da ćeš biti ugledan čovek. Ali ni kao takav nećeš imati prilike da letuješ ovde ili u Dubrovniku, tu će dolaziti samo bogati stranci“.
Sve ovo i još mnogo toga se događalo u Kostolcu Mnogo toga nije bila vest, jer se podrazumevalo da ljudi žive i rade, te da u svom poslu postižu zapažene rezultate,
Dolaskom naprednjaka, na nacionalnim frekvencijama bila je vest otvaranje fotokopirnice u Tehničkoj školi baš u Kostolcu. Dakle, televizije su svojim kamerama ispratile kupovinu jednog fotokopir aparata u navedenoj školi. Na otvaranju direktor ove škole i neka žena. verovatno predsednica opštine.
Taj aparat košta manje nego jedan dan letovanja bageriste sa površinskog kopa „Ćirikovac“, pre četrdeset pet godina, u prestižnom Istarskom letovalištu.
Vodio me moj kum Vicko pre desetak godina kod Bruna Langera, frontmena „Atomskog skloništa“. Sedimo ispred njegove kuće u borovoj šumi na obali mora, pijuckamo limunadu i kapućino. Kaže mi Bruno, ćuj stari, ono su ti tamo te „zlatne stjene“ gde si letovao kao klinac. Tu ti sad dolaze samo bogataši sa zapada“.
To što je moj ćale bio u pravu je interesantno, ali ne najbitnije. Najbitnije je to što tadašnji generalni direktor kombinata Kostolac, nije imao prilike, a nije ni u ludilu pomislio da izađe na televiziju i kaže „dve hiljade radnika kombinata na čijem sam čelu, letovalo je ove godine u ekskluzivnim letovalištima širom Jadrana“. Da je to uradio, svi bi mu se smejali, možda bi završio i u psihijatrijskoj ustanovi. Jer tada je sve to bilo normalno.
Kako smo od najsavremenije sportske hale, letovanja na super mestima i svega lepog, stigli do gospođe sa ladnom trajnom koja pred kamerama televizija sa nacionalnom frekvencijom otvara fotokopirnicu?
Meni je to tema svih tema i dok to ne budemo razumeli, bolje nam biti neće…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
