Nije mu bilo ni 15 kad su ga partizani pronašli u šumi. Ustaše su 42-ge ušle u selo, zatvorili ih sve u crkvu i zapalili. Stradala mu je cela porodica, njega je spasila majčina intuicija, rekla je, beži sinko u šumu. Gledao je sa brda crni dim, čuo vapaje. U toj šumi su ga i našli partizani. Ispričao im je šta se desilo. Od tog dana verovao je samo u Tita i partiju.
Postao je kurir čuvene Šeste Ličke. Poslat je u Beograd nakon oslobođenja. Služio je za najprljavije poslove u zloglasnom zatvoru u Đušinoj ulici. Besomučno je tukao pripadnike „velikosrpske buržoazije“ i saradnike okupatora, nesposoban da razume da je najveći broj tih ljudi kojima je presudio, bio nevin, baš kao i njegova porodica i komšije koji su nekoliko godina ranije živi izgoreli u crkvi. Često je, dok je mučio privedene doživljavao erekciju.
Slavnog vojvodu Bojovića je čupao za bradu, pljuvao, vređao i toliko tukao sa „kolegama“ da je veliki srpski vojskovođa preminuo od posledica batina u svojoj kući na Vračaru, gde su ga hitno vratili, kako ne bi umro u tamnici. Voleo je da jaše popove, ispuštajući krike zadovoljstva. Brzo se pročulo o njegovih „poduhvatima“, zadobio je Krcunovo poverenje, tako da je sa nepunih 20 postao načelnik OZNE. Uh kako je mučio informbiroovce. Nema veze što su neki lažno potkazani od zluradih komšija, a neki uhapšeni samo zato što su slušali radio. Bio je besan, osion i opijen svojim položajem moćnika. Spavao je sa ženama uhapšenih. Jadnice su se same davale u nadi da će pomoći svom čoveku, u kom uverenju ih je i sam održavao. Često se dešavalo da iste večeri likvidira nekog nesrećnika nakon čega bi obljubio njegovu ženu, kojoj je obećao da će već sutra sve srediti i da se muž za dan ili dva vraća kući.
Živeo je u Gospodar Jevremovoj u stanu od 100 kvadrata porodice koju su nabili u garsonjeru. Gledao ih je sa prezirom, uživao da ih budi u sred noći svojom bezrazložnom drekom. Na užas i zaprepašćenje komšija sa svojim zemljacima klao je svinje od 200 kila u kupatilu. Niko mu ništa nije smeo. Zato i okasni sa ženidbom. Krcun vide da stvari sa njegovim pulenom ne idu u dobrom pravcu, te ga upozna sa Danicom, visoko kotiranom drugaricom u komitetu. Venčaše se 56-te. Koliko osion u službi, toliko mekan kod kuće. Znao je gde šta sme, puzao je pred nadređenima, iživljavao se nad potčinjenima. Znao je da Danicu mora poštovati, jer je bliska sa Krcunom, Lekom, ali i mnogim drugim važnim drugovima. Dugo se mučiše da dobiju dete.
Sredinom šezdesetih dobiše sina. Krcun je stradao, a Leka je oteran. Njega samo smeniše sa mesta načelnika, al ostade u službi. Danica je pomogla u komitetu, a valjda su važni drugovi razumeli da je on uvek lojalan, te da im takav mnogo može koristiti. Ubrzo postade važan funkcioner saveznog SUP-a. Shvatio je da je vreme divljanja prošlo, pretvorio se u uglednog funkcionera i mirnog porodičnog čoveka. Sina jedinca su kako to biva razmazili. Družio se sa lošim društvom, često su kod njega nalazili heroin, ali je pomoću svojih veza u sekretarijatu uspeo sve da zataška. Bilo je više smena, menjale su se „struje“, naročito posle Titove smrti, ali on nekako uvek oseti kome da se prikloni. Tako je i na osmoj sednici vatreno podržao Miloševića, odbacivši odelo čuvara bratstva i jedinstva, srčano se borio za memorandum „SANU“, ljubio ruke istim onim popovima koje je 45-te jahao. Kleo se prijateljima i poznanicima da je uvek krišom slavio krsnu slavu. Lagao je, kao i uvek. I mada je morao u penziju Milošević je shvatio da mu treba, te je i devedesetih obavljao najprljavije poslove. Koliko li je majki zakukalo zbog njega, ko će ga znati…
Sina je uspeo da oženi , te je krajem devedesetih dobio unuku Milicu. Posle 5. oktobra, konačno je penzionisan. Jedne kasne večeri dok su Danica i on čuvali Milicu, na vratima se pojaviše dva inspektora, te uz uljudne izjave saučešća saopštite da je automobil sa sinom i snajom sleteo u reku. Danima su tražili tela ali ih nisu našli. NJegov sin nije imao grob, baš kao mnogi mučenici kojima je on presudio. Danica od tuge brzo preminu, te on ostade jedini staralac male Milice.
Samo je Milica davala smisao njegovom životu. Bog ga je kao i mnoge krvnike osudio na dug život.
Milica je izrasla u prelepu ali razmaženu i svojeglavu devojku. On je čuvao, psovao Đinđića, radovao se kad su ga ubili, gledao noću Slobina i Šešeljeva suđenja, ponosan kako ova dvojica „nepokolebljivo brane Srbiju“ u Hagu.
O kako se u osamdeset i nekoj radovao kad je izgubio Tadić.
Milica je postala laka devojka. Viđala se sa nekim kriminalcem iz vlasti. I opet policija zakuca jedne noći na vrata. Ispod džipa Miličinog „dečka“ postavljena je eksplozivna naprava, oboje su izgoreli. Nije imao šta da sahrani.
Nekoliko dana kasnije, malobrojni slučajni prolaznici svedočili su da se starac od oko devedeset godina bacio sa Brankovog mosta.
Telo nikad nisu našli.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
