Da me ubiješ, nema šanse da se setim koje je to godine bilo, ali je svakako bila druga polovina osamdesetih, prošlog veka, negde pri kraju moje srednje, pred odlazak u vojsku. Datum je poznat 4. maj. Vrelo, seoce na izvoru Moravice, na desetak kilometara od centra Sokobanje i manje od kilometar od rudnika Soko. Tog sunčanog prolećnog dana u 15.05 začule su se sirene. Sirene koje su podsećale da je u taj dan i čas, skoro deset godina ranije preminuo Broz u cvetu starosti.
Dragoslav je možda tog dana imao godina koliko ja danas. Domaćin, poljoprivrednik, glava kuće. Sirena ga je zatekla u nekim poljskim prolećnim radovima. Zvuk sirene u Vrelu međutim, budio je zebnju, strah, neizvesnost… Ne zbog Broza, on je tada već bio zaboravljen. Nisu bile zaboravljene brojne rudarske nesreće izazvane uglavnom eksplozijom metana u jami ovog vrlo opasnog rudnika, koje su mnoge kuće u ovom i okolnim selima zavile u crno.
Miša Vujisić, Dragoslavov zet, bio je jedan od najhrabrijih rudara. Drugi su mi pričali o njegovim poduhvatima, ali ne vredi da vam prepričavam, nećete razumeti. Tog dana bio je u jami. Njegov tast Dragoslav, se prepao kad je čuo sirenu. Sreo me u povratku kući sa polja i izbezumljeno pitao da li sam čuo da se nešto dogodilo „gore na rudnik“. Ma jok, čika Dragoslave, to je sirena zbog Tita.
Ne smem da vam ovde prepričam kakve je psovke čestiti Dragoslav, po rođačkoj formaciji moj bočni deda, izgovorio na račun pokojnog Broza. Ne zbog njegovog političkog stava o Brozu, već zbog budalaštine da više godina nakon nečije smrti uznemiravaš ljude besmislenim podsećanjem na neminovni čas koji svakom mora doći, mada su mnogi verovali da se Brozu neće to dogoditi .
Dragoslava je oblilo deset znojeva od straha da bi dve Mišine ćerke mogle biti siročići, dok ga nisam podsetio da se baš u taj čas Brozu zaboga dogodilo da ispusti dušu. Miša je bogu hvala srećno stigao kući, Dragoslav je iskulirao kako smo tada govorili mi mladi, a ja sam se bacio u razmišljanje o još jednom socijalno-političkom apsurdu.
Više godina nakon smrti starca koji je preminuo u 88 moj godini, ljudi su po zakonu na javnom mestu bili obavezni da stanu mirno u 15.05, spomenutog datuma. Par godina kasnije, nakon što su Srbi junački prestali da se plaše mrtvog Broza, istaknuti društveno-politički radnici su odlučili da ovu apsurdnu obavezu ukinu. Smešno a?
Nije smešno. Jer koliko god bilo apsurdno stajanje u stavu mirno na javnom mestu zbog odavno preminulog predsednika, nije apsurdnije od činjenice da u centru Beograda u poodmaklom 21. veku, postoji Ćacilend, mesto zbog koga je mesecima zatvoren jedan od glavnih gradskih trgova, a ulaz u najviši organ zakonodavne vlasti, koji je uvek bio zdanje koje smo sa ponosom mogli da pokažemo gostima, pretvoren u brlog u kome čuče osobe sumnjive prošlosti. Istina, mnogi tvrde da tu odavno ništa nije sumnjivo.
Pre četrdesetak godina, sirene su podsećale na smrt čoveka koji je odavno prežaljen, a danas je centar Beograda pretvoren u Ćacilend u kome se nalaze „poštovaoci“ lika i dela aktuelnog predsednika, koga ogromna većina građana Srbije ne poštuje. Ne poštuju ga čak ni oni koji tamo čuče, nego kažu, neke presude u fioci treba da ostanu, ili tome slično…
Za skoro pola veka, doživeli smo napredak u mnogim prirodnim naukama, život se značajno promenio, ali smo politički, psihološki i sociološki ostali na istom, čak mislim da smo nazadovali. Jer tada smo imali jednopartijski sistem (kome se mora mnogo toga zameriti), ali je u toj jednoj jedinoj partiji bilo mnogo ljudi od integriteta.
Danas imamo višestranački sistem, u kome zbog neregularnosti na izborima pobeđuje uvek ista partija, u kojoj, slobodan sam reći, apsolutno nema nijednog čoveka od integriteta.
I zbog toga je krajnje vreme na obratimo pažnju na mlade ljude koji ne žele da žive u vremenu apsurda, gluposti i primitivizma. Ondašnji bunt mladih ljudi koji nisu želeli da žive u zemlji u kojoj, između ostalog, u određeni dan i čas mora da se stane mirno, zbog nekoga za koga njih apsolutno nije briga, bio je više nego opravdan. Nažalost za mnoge izuzetno kvalitetne ljude taj bunt se završio tragično, jer nisu imali snage da sve to izdrže. Koliko god im zamerao, ti ljudi nisu kao moj rođak Dragoslav, imali njivu na kojoj su samo mogli da opsuju „druga Titu“, već su se sa svojim frustracijama borili ispostaviće se na tragičan način.
Drugi su pak, spakovali kofere i svoj talenat poklonili nekim drugim dalekim zemljama i svoj život potrošili daleko od Srbije, zaboravljajući maternji jezik, svesni da im deca nikad neće videti Srbiju.
A šta može čovek da im zameri, kad pomisli da bi za ove novogodišnje praznike ta deca videla Ćacilend okupiran od strane istetoviranih likova sa crnim kačketima. Videli bi, kad bi vlast ljudima mogla da garantuje sigurnost. Ali ne može.
Ne znam kako vama, al meni deluje da se vrtimo ukrug…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
