Palata pravde zatrpana snegom i abolicijama

Dva dana nakon Božića spuštao sam se kolima niz Kalemegdan, prema Karađorđevoj. Nije bilo nimalo lako. Ulice su bile očišćene, ali se to nije videlo od snega. Na radiju je Bajaga pevao „Pozovi me kad ti trebam ja“. Sticajem okolnosti njegov broj imam već dvadesetak godina, ali sam znao da ne vredi da ga zovem. Bajaga je jedan od najvećih umetnika našeg vremena na ovim prostorima, ali pouzdano znam da ne ume da vozi ni običan auto, a kamoli kamion za čišćenje snega. A i da zna – odakle mu?

Nisam, dakle, pozvao Bajagu, već sam nekako ušao u Karađorđevu. Da nisam dete iz „kruga dvojke“, koje je u poslednjih pola veka prošlo tuda bukvalno hiljadu puta, ne bih ni znao da u Karađorđevoj postoji put. Vozio sam pažljivo, po snežnoj prtini i po sećanju.

Nekako sam se dokopao Savske, koja nije samo prometna ulica, već i bulevar, jer je ostrvom podeljena na smerove. Ni njom, očigledno, od početka padavina nije prošao kamion za čišćenje snega. Parkiram se kod Palate pravde i pitam se kako je mogla da nam se dogodi ovako surova osveta loših đaka.

Gradonačelnika nigde. Čuj – gradonačelnik… Biće da je otet, isto kao onomad Zagorka Dolovac, koja je na mestu republičkog javnog tužioca prespavala silne godine. A dešavalo se dosta toga za to vreme. I posle se još radujemo kada njeni kadrovi pobede kandidate onog drugog, jer – šta ćeš – oni su manje loši. Ne daj bože da nekad navijamo i za Šapića, jer od koga on može biti manje loš?

U Srbiji se, izgleda, nikada ne kandiduju dobri, nego loši i manje loši.

Penjem se uz stepenice na plato ispred Palate, one iz Miloša Pocerca. Na platou gomila snega i neka mala stazica kojom bi jedva prošli i Snežanini patuljci. Bolje mesto za grudvanje je samo koncert Ane Bekute.

Prilazi mi neka gospođa i pita: „Gospodine, gde je ovde ulaz? Već drugi put obilazim, ne mogu da ga nađem.“ Kako je sve delovalo kao parodija, a moj mozak uvek tako funkcioniše, već sam pomislio da joj kažem: šta će vam ulaz, nemojte unutra. Ali setih se da je možda došla po dozvolu da poseti sina u pritvoru, jer u Srbiji sve stoji, ali kriminal lepo napreduje. Ili je možda svedok-oštećeni u predmetu porodičnog nasilja.

Sačuvao sam, dakle, svoje uvrnute ideje za ovu kolumnu, a gospođu sam ljubazno uveo u zgradu pogrešnog naziva, u koju iskreno sve manje volim da ulazim.

Nekada nije bilo tako. Još se sećam kako sam od radosti i treme drhtao pred svoju prvu krivicu, pamtim prvu završnu reč. Pamtim mnogo toga. Bilo je lepih trenutaka. A vidiš, danas mislim da je ta zgrada nepotrebna pravosuđu. Zapravo, pravosuđe je samo po sebi nepotrebno.

Nismo mi narod na tom stepenu mentalnog razvoja da bismo imali nezavisno pravosuđe. A pravosuđe, ako nije nezavisno, ne treba ni da postoji.

Predsednik kaže da će sve koji budu osuđeni u ovom ili onom predmetu – abolirati. Nekada, kada sam bio student i kada je pravna država, sa svim manama, ipak postojala, učio sam da je abolicija institut koji se koristi retko, u izuzetnim situacijama. Danas ona, izgleda, postaje glavni institut kojim se poništavaju odluke krivičnih postupaka.

Šta će nam onda sudovi, sudije, tužioci, advokati, dugotrajni i skupi postupci? Šta će nam Palata pravde? Glupo je davati plate svim učesnicima u krivičnom postupku ako predsednik sve na kraju reši svojom abolicijom. Po pravdu treba ići kod vladara – neka on presudi, jasno i glasno, a ne da se nateže sa nosiocima pravosudnih funkcija.

Bolje je da pare od suđenja sačuvamo za koncerte Karleuše i Baje Malog Knindže u Božićnom seocetu. A Božićno seoce iduće godine treba da bude ispred Palate pravde, koju treba pretvoriti u fakultet za studente koji hoće da uče. Prošle godine Ćacilendom smo obesmislili najviši organ zakonodavne vlasti, a ove godine to treba učiniti sa sudskom.

Neka se stvari nazovu pravim imenom. Ne trebaju nam ni zakonodavna ni sudska vlast. Samo izvršna. A i u izvršnoj je dovoljan jedan čovek.

Ispred Palate pravde neka bude vašar. Tužioci i sudije mogu da rade na tezgama, da dele ljudima pljeskavice i pivo. A mi, advokati, možemo da budemo zabavljači – klovnovi. Ionako godinama u sudskim postupcima služimo kao ikebana ili fikus.

Baš dotle smo stigli. Neki su ćutali zbog posla, neki iz straha, neki zbog dece, a neke je mrzelo da izađu na izbore jer je duvao blagi povetarac i temperatura bila ispod 19 ili iznad 23 stepena.

Zato danas lomimo ruke i noge po ledu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Kako seješ, tako i žanješ, rekli bi stariji ljudi, koji nakon što izgovore ovu mudrost u velikom procentu slepo glasaju za aktuelni režim.