Predsednik u borbi protiv oštrog stakla

Recimo, za izložbu Expo gradi se, između ostalog, nacionalni stadion. Ovaj stadion će uvek ostati nov, jer postoje ogromne šanse da ga nikada ne koristimo. To ti je kao kod pasioniranih i imućnih ljubitelja automobila, koji određene skupocene modele drže u prostranim garažama, brišu prašinu sa njih, a onda kad im dođu viđeniji gosti, oni se hvale. A gost se kao divi i postavlja čuveno pitanje Mileta, renta bubrega, Flojdovog suvozača: „A koliko može da razvije?“ Tako ti je i sa ovim stadionom. Kad dođu strane face (kakav predsednik, takve i face) pa pitaju predsednika: „A koliko može da primi?“ Jer, realno, mi ne možemo da napunimo ni ova dva velika koja imamo u Beogradu, a u najvećem broju dana su sablasno prazni, toliko da oko njih možete šetati kad hoćete da pobegnete od gradske gužve. Nigde nikog, kao na Karleušinom koncertu, samo što ovde nema čudnih neartikulisanih zvukova.

Ako je nekom smor da ide do „Marakane“ ili Humske, može da ode na Savski trg, koji je nekada, dok predsednik nije bio predsednik nego samo generalni sekretar Srpske radikalno napredne stranke, bio prepun ljudi, jer tada je Beograd imao železničku stanicu. Stanice se napredna vlast radikalno rešila, a izgleda da se rešila i „dvojke“ (jedino ne mogu da se reše njenog kruga), te su tu postavili Stefana Nemanju da ponosno na jajetu čuči. Jedino čime bih mogao da utešim Nemanju, to je da ovakav njegov položaj niko ne vidi, osim nekog lika koji pobegne od kuće da mu ne zvocaju žena, tašta, deca i ostala mnogobrojna rodbina, te tu u apsolutnom miru i tišini razmisli da li mu je bolje da popije Domestos ili svoj mladi život prekine prateći dugometražne emisije političkih analitičara na televiziji „Informer“. Realno, čoveku u tom stanju i nije bitno u kojoj je pozi Nemanja.

Osim toga, naš naprednoradikalni sistem vlasti pokazao je neopisivu brigu o ljudima. Nikada više konobara i „starleta“ nije dostiglo svoj profesionalni maksimum, zauzimajući važne funkcije u ministarstvima, državnim organima i javnim preduzećima. Naprednjaci su sa svojim satelitima pokazali izuzetan stepen brige o ljudima koji ne znaju ništa da rade, a i inače ne znaju ništa. Ćomi Pečenjar je postavljen na mesto direktora EPS-a. Ovaj simpatični lik, koji je ispekao, a izgleda i pojeo sva tri praseta (ko ih jebe kad im kuću nije gradila ekipa koja je radila na adaptaciji železničke stanice u Novom Sadu), uspešno je sprovodio svoj naučni rad pod nazivom „Uticaj blata na rad termoelektrane“.

Jedinstvenost Srbije je i u tome što pored tunela na auto-putu dežuraju hitna pomoć, vatrogasci, artisti, sveštenici, odžačari… Dobro, ne odžačari, oni su posle u Obrenovcu trebali Ćomiju Pečenjaru, poneo me pesnički zanos, a suza krenula. Ali, suza moja ima roditelja. To je naš predsednik. Mora da se bori, sam protiv svih. Dobro, nije baš sam – ima tu i neka policija, kao i neki simpatični mladi ljudi sa fantomkama. Imaju palice, pajsere, boksere, a ako nemaju, dobiju od policije… A naš predsednik goloruk na staklo, jeste videli? Samo, to nije bilo obično staklo, to je oštro staklo koje može da poseče… I krenula je krv junačka, a ovi oko njega, ko strine… Daju mu maramicu, jedino što od naoružanja on već ima. I odmah je rekao: „Nije to ništa…“ Setih se partizanskih filmova i čuvenih dijaloga: „Druže, pa ti si ranjen!“ – „Ma pusti, nije mi ništa, to je obična ogrebotina. Prozor ne sme pasti.“ Ovde predsednik nije mogao da izgovori isto, jer je prozor već pao.

Razumem predsednika. Pre mesec dana donese moja žena iz „Lidla“ neku policu za obuću. I krenem ja da je sklapam. Bila je to borba na život i smrt, izgubio sam frtalj litra krvi, komšija ispod je hteo da se fizički obračuna sa mnom kad mi je na parket sto osmi put ispao imbus. Ali predsednik je zapravo kao i Rambo – naučen da ignoriše bol. Mislim, ne Rambo danas, Rambo danas više liči na mene ili na Sarapu nego na Ramba. Nego ono nekad, kad krene u totalnu osvetu. Predsednikovoj hrabrosti može da parira samo Darko Glišić, jer je čovek samo dve nedelje posle operacije na otvorenom mozgu napustio bolnicu i sprema se da se vrati redovnim dužnostima, koje su, kako se priča, mnogobrojne. Kažu da je i Čak Noris dobio ozbiljan napad ljubomore, ali i divljenja, zbog Daretovih natprirodnih sposobnosti.

Legenda kaže da je mama Čak Norisa na porođaju rekla sa oduševljenjem: „Jebote, vidi, Čak Noris“, a nova legenda kaže da je Čak Noris sreo Darka Glišića i uskliknuo: „Jebote, vidi, Darko Glišić“!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.