Ima jedna priča, ispričala je rođena Beograđanka, rođena možda u prvim godinama XX veka. Živela je u Gospodar Jevremovoj ili Jovanovoj, u lepoj zgradi sa starim liftom i mermernim ulazom. Odmah nakon oslobođenja Beograda, u stan iznad nje se doselio istaknuti prvoborac neke udarne divizije. Valjda je i on, koliko god osion bio, prema njoj imao osećaj respekta, te je nije kinjio, što je u to vreme bila luda sreća. Jednog dana, vraćajući se sa Bajlonijeve pijace, gospođa je ušla u hol zgrade i zatekla ispred lifta prvoborca kako pokušava da „utera“ svinju u lift, ali mu to nije polazilo za rukom, jer je svinja vrlo pametna životinja, te joj je intuicija govorila da je ovaj vodi na klanje. Baš tako, prvoborac je svinju vodio u svoje kupatilo, koje je u tom momentu bilo možda jedno od najlepših u Beogradu, da je zakolje. Sve ovo prvoborac je objašnjavao svojoj komšinici, predratnoj beogradskoj gospođi.
Da li danas unuci ili praunuci ovog prvoborca sede u Ćacilendu i da li smo mi ostali potomci ove gospođe, koji sve što se dešava posmatramo sa istim stepenom prezira i gađenja, sa kojim je ona u mermernom holu zgrade u tada najlepšem kraju Beograda, posmatrala svog novog komšiju kako pokušava da krmaču od dvesta kila „utera“ u lift?
Kako god bilo, Srbima je strana i neprihvatljiva izjava Vinstona Čerčila „ne postoje naši stalni prijatelji i stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“. Srbi su isključiv narod, koji je ozbiljno pomešao ljubav i politiku. Kako bi smo osim apsolutne isključivosti mogli razumeti situaciju da samo 30 godina nakon što se protiv slavne srpske vojske na Ceru, Kolubari i Mačkovom kamenu borio austrougarski kaplar, isti ujaše u Beograd kao oslobodilac? Da me ne razumete pogrešno, tema ovoga što pišem nije stav o Brozu, niti njegovo osuđivanje, već odnos Srba prema politiciji, istoriji, kulturi i na kraju prema samima sebi. Daleko od toga da ne razumem mlade ljude koji su tridesetih godina prošlog veka pristupili komunističkoj partiji. Baš zato što su najbolje pripadnike svog naroda koji su prešli preko Prokletija peške, gledali kako na Terazijama prose, bez nogu i ruku, dok su se sinovi istaknutih funkcionera radikalne stranke bogatili i divljali u noćnom životu tadašnjeg Beograda. Čime su to sinovi istaknutih funkcionera tadašnje vlasti Srbije zaslužili bogatstvo i raskalašan život?
Ili, čime je to slavni, ali nesrećni vojvoda Petar Bojović zaslužio da tri dana bude saslušavan u zloglasnoj Đušinoj, nakon čega su mu dva pripadnika verovatno OZNE upala u kuću u Trnskoj ulici i oteli sablju I kalpak, koji i danas nedostaju u kolekciji njegove uniforme i odlikovanja? Razumem da je ponižavanje junaka iz Velikog rata bio razlog prihvatanja komunističke ideologije, ali ne razumem njihovo maltretiranje nakon dolaska komunista na vlast.
Nema među Srbima pravih aršina za zasluživanje kazne ili nagrade. I to tako traje vekovima. Srbija živi u mitovima, pevajući uz gusle ili bez njih o izmišljenim junacima iz daleke prošlosti, zaboravljajući pritom blisku prošlost, menjajući ideologije češće od čarapa. I kao što u udarnom terminu na javnom servisu koji plaćamo svi, gledamo ko zna koju reprizu serije „Selo gori a baba se češlja, ili kad baš nemamo sreće, Aranđela i Risku Golubović, sve ovo što nam se u političkom smislu dešava, jeste repriza klanja svinja u kupatilu.
Kao što smo u prvom svetskom ratu za račun drugih potureni da uništimo moćnu carevinu, nakon čega smo prema istorijskim izvorima izgubili 28% stanovništva, brzo smo sve zaboravili i krenuli u novu državu u kojoj su svi imali svoju računicu osim nas. U toj državi, nigde se bolje nije primila ideologija komunizma, koja je podrazumevala da je lepo jahati popove, kojima ćemo nakon 40 godina od jahanja ljubiti ruke, lažno se zaklinjući da smo krišom slavili krsnu slavu.
Računicu su imali samo naši vladari koji su želeli da vladaju što većom zemljom. Zato nas danas ima recimo duplo manje, a i dalje sve činimo da što brže nestanemo.
Zaboravljajući dakle da u politici nema stalnih prijatelja i stalnih neprijatelja, veliki deo Srba kune se u Ruse, zaboravljajući da nam oni nikada nisu bili takvi prijatelji, kako mi to u svojoj mašti zamišljamo.
Voleo neko Ruse ili ne, u ovom političkom momentu morali smo im odavno uvesti sankcije i povinovati se onome što su odavno učinile sve zapadne zemlje, kojima smo, hteli mi to ili ne, okruženi i kojima svakako geografski pripadamo. I to ne zato što nešto volimo ili ne volimo, već zato što je to naš interes.
Mi međutim, umesto da ljubav usmerimo prema bližnjem svom, pogrešno je tražimo u politici, verujući u mitove, ne i u istorijske činjenice, strastveno obožavajući domaće i strane plolitičare.
Nažalost, uvek pogrešne.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
