Mogao je da uradi sa loptom nezamislive stvari. Pravi čarobnjak.Divio sam mu se, još dok je igrao u svom, malom klubu, mada pridev mali, možda nije dobar. Baš u vreme kad je tragični junak ove priče stasavao, njegov klub dobio je nadimak po možda najvećem klubu na svetu, jer je beležio ogromne uspehe. Uspehe o kojima danas u Srbiji bilo koji klub može samo da sanja. Zaigrao je za prvi tim. I odmah se videlo da je vredni i skromni dečko čudo, te da mu je ako ne pođe ništa po zlu, nebo granica. A moglo je da pođe po zlu, srećom nije. Nisu ga pustili u najveći klub. Ispali su iz elitnog takmičenja, igrali jednu godinu u drugoj ligi istok, koja je bila jača od najbolje koju danas imamo.
Prenosila je te godine televizija Beograd nekoliko utakmica u kojima je igrao. Tukli su ga mnogo. Zavist, ljubomora, ili potreba da se zaustavi čarobnjak sa loptom, nemam pojma… Mogli su da mu polome noge i zauvek sklone sa fudbalskog terena. Srećom nisu. A možda to i nije bila sreća. Možda bi bio bolji čovek da je ostao anonimni trener petlića u svom klubu.
Kako god, besneo sam pored crno-belog televizora EI Niš, dok je on trpeo pogibeljne startove protivnika. Sanjao sam dan kad će doći u veliki klub za koji sam navijao. Divio sam se njegovoj predanosti, poštenju i želji da u teškim danima pomogne klubu u kome je ponikao. Odlično je odigrao sezonu, vratio klub u elitno takmičenje, a onda uz mnogo natezanja i neizvesnosti (mada danas shvatam da se radilo o marketngu) došao u veliki, najveći klub sa ovih prostora.
Tu je doživeo punu afirmaciju. NJegove lopte imale su oči. Davao je golove iz kornera i to večitom rivalu, ma davao je golove odakle hoće i kome hoće. A ja sam umeo da plačem od sreće. Moj mlađi burazer tada petogodišnjak ispljuvao je celo dvorište ispred kuće našeg porekla, nameštao kosu, kad smo igrali „po pet penala“. Aman šutiraj, govorio sam sa improvizovanog gola koji je zapravo bio kapija od taraba, napravljena rukama mog dede, ali mali Vlada je strpljivo nameštao kosu imitirajući baš njega. Na stadionu njegovog matičnog kluba igrao je protiv svojih. Zaboravili su sve dobro što je za njih učinio. Vređali su ga, psovali, nazivali najpogrdnijim imenima. Bio sam na tribinama i plakao, mnogo su ga tukli. Nisam shvatao zašto. Jer tada još nisam znao da se u Srbiji boljima teško prašta. A biti najbolji je smrtni greh.
Kasnije, uveo je reprezentaciju u četvrtfinale svetskog prvenstva. U velikom klubu za koji je igrao, igralo je mnogo zvezda, ali su samo petorica proglašena pravim zvezdama. On je poslednja. Realno, od tada to niko i ne zaslužuje. Otišao je iz Srbije, postao legenda tamo gde izlazi sunce, jer je ljubitelje fudbala u dalekoj zemlji to isto sunce ogrejalo tek kad je on došao.
Ali, u političkom smislu još u ranoj mladosti pokazivao je ljubav prema diktatorima. Nije morao. Jer kad znaš da igraš fudbal kako ga je on igrao, ne moraš više ništa. Možda je zbog svoje slabosti prema diktatorima postao to što je postao.
A postao je bahati selektor koji na konferencijama za štampu vređa novinare. Uništio je kult reprezentacije (istina nije jedini), tako da nam se ceo fudbalski svet smeje.
Da li je moguće da nije video da smo od patriotske navijačke pesme „cela je nacija reprezentacija“, stigli do „šaka je Ćacija reprezentacija“. Ne znam, a možda i ne želim da znam zašto je čovek koji je za života postao i prestao da bude legenda, čovek sa mnogim zvanjima koje je nosio, pljunuo na sve to i pristao da vodi reprezentaciju, koja odavno nije reprezentacija Srbije, nego Ćacilenda…
Umesto da udari rukom o sto i kaže: „ne, reprezentacija mora da igra na Marakani, a ja ću kao selektor da pozovem navijače da iz sveg srca navijaju za svoju zemlju“, prihvatio je naredbu diktatora koji nije želeo huk sa najvećeg stadiona u zemlji, jer huk sa tribina ne voli diktatora. Prihvato je da odlučujuću utakmicu igra na skupu pristalica vladajuće stranke, od kojih mnogi nisu znali gde su došli. Prihvatio je pozorišnu, a ne fudbalsku atmosferu, prihvatio je da ni jedan pravi ljubitelj fudbala ne može na utakmicu, jer karata u slobodnoj prodaji nije bilo.
I onda je prestao da bude legenda. Jer ne razume da su u životu od salda na deviznom računu, važnija dela.
U subotu, uveče, kad je nemoćno seo na klupu dok su mu okupljeni na stranačkom skupu u Leskovcu, koji su plaćeni da ga podrže, a zapravo su ga izviždali i poručili da ode, priznao je svoj poraz. Priznao je da nije legenda.
Kad bolje razmislim, možda on nikad nije ni bio legenda… Možda mu je i tada politika pomogla, a on proračunato izigravao finog momka. Jedino što jeste bio, bio je odličan igrač. Bio.
Danas više nije ništa…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
