U ranu jesen ’87, samo nekoliko meseci nakon sticanja punoletstva, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji na odsluženju vojnog roka. Vrlo brzo sam razumeo dve stvari. Prva je da je koncepcija „svi smo mi armija“ najveća moguća glupost, a verujem da je stepen moje smotanosti pomogao i mojim sredovečnim oficirima da, nakon više decenija službe u JNA, to shvate. Čovek u životu nije rođen da zna sve, zapravo, svako od nas sposoban je za nekoliko profesija. A ja svakako nisam rođen da budem vojnik. Druga stvar koju sam razumeo šetajući se kao „gušter“ prilikom retkih izlazaka u grad, bila je da vojni rok služim ne u drugoj zemlji, već na drugoj planeti. Ne mislim ništa loše – naprotiv. Vekovni uticaj Austro-Ugarske jasno se mogao videti u ovom lepom, ali od Beograda sasvim drugačijem mestu. Red, rad i disciplina, radnim danom retko si koga mogao videti u kafiću. I izrazito lepe devojke, ali to nažalost nije tema ovog teksta.
Neki momci koji su došli da „oduže dug domovini“ nekoliko godina posle mene nisu imali sreće kao ja. U bezumni rat sa Slovenijom u junu ’91. gurnuo ih je Slobodan Milošević, verovatno u svojoj suludoj želji da bude predsednik SFRJ. Srbija je ratovala sa Slovenijom na čijoj teritoriji nije bilo Srba.
Osim što nismo svi armija, nije postojalo ni bratstvo i jedinstvo, a to su dva osnovna principa na kojima se zasnivala JNA. Kakva koncepcija, takva i armija. Raspala se kao mehur od sapunice, za nekoliko, ne dana, nego sati. Jer oficiri hrvatske, slovenačke, muslimanske nacionalnosti nisu hteli da ratuju protiv svojih. Izdali su svoje vojnike, golobrade mladiće, koji su postali lak plen slovenačke teritorijalne odbrane.
Retki u Srbiji su pitali zašto. Osim majki koje su tražile da im se deca odmah vrate, većina Srba je psovala Slovence i tražila krivca među drugima. Niko nije pitao koji je razlog za ratni sukob u Sloveniji, niti zašto Srbija, ako već ide u rat, nema svoju vojsku. Naredne četiri godine Srbija je pod ideologijom socijal-radikalske politike vodila ratove u kojima zvanično nije učestvovala.
Mladići u ranim dvadesetim „lovljeni“ su od strane vojne policije noću, nakon čega su ekspresno upućivani uglavnom u Slavoniju, najviše Vukovar, da se bore u tuđem ratu, za infantilne ambicije tadašnjeg predsednika. U vojnim knjižicama pisalo je „dobrovoljac“, jer Srbija zvanično nije bila u ratu. Mnogi su, nažalost, u ratu u kome zvanično nisu učestvovali, kao „dobrovoljci“ nastradali. Vraćeni su u limenim kovčezima, a država za to nije snosila odgovornost, jer su oni „dobrovoljci“, a Srbija nije u ratu. Naravno, retko ko je zaista bio dobrovoljac.
Milošević je tvrdoglavo odbijao sve međunarodne predloge za mir. Čak i one po kojima je Srbima u Hrvatskoj garantovana autonomija najvišeg stepena. Da je nesrećnik to prihvatio, danas bez Srba u Hrvatskoj ne bi mogla da se formira vlada. Što je još važnije, ne bi bilo žrtava, invalida, raseljenih i na stotine hiljada unesrećenih porodica.
Kad su ratovi počeli, današnji predsednik Srbije bio je mladi student prava. Brzo se priključio Šešeljevoj radikalnoj stranci i postao njen važan funkcioner.
Danas, kad je potpuno jasno da je Srbija sve ratove izgubila, opterećena hipotekom ratnih zločina (što nikada ranije u istoriji nije bila), sa ogromnim javnim dugom, pretvorena u ekonomsku koloniju u kojoj strane sile rasprodaju preostale resurse, socijal-radikalska politika i dalje ima isti narativ.
Bez obzira što su od prvobitne teritorijalne pretenzije „Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica“, preostale teritorije Skupština grada – Andrićev venac – Pionirski park, prostor koji je zauzet protivno svim propisima ojađene Srbije i koji u širokom luku izbegava svaki normalan čovek, portparoli socijal-radikalske politike i dalje zadržavaju velikosrpsku retoriku. Mnogi koji nisu rođeni ili su bili tek rođeni devedesetih o kojima sam pisao, sa zanosom izgovaraju besmislene parole „Dogodine u Prizrenu“, „Kosovo je srce Srbije“ i slično…
Naravno, ideolozi ovog narativa ostaju samo na retorici. Rade nešto sasvim drugačije. Moljakaju od Brisela, Vašingtona, Moskve, Pekinga političku milost, nudeći zauzvrat Srbiju kao deponiju ne samo Evrope, već i drugih delova sveta.
I nemaju ništa protiv da se sa „izdajnicima Srbije“, svima koji u Srbiji ne veruju u ovu suludu politiku, obračunaju u nekom novom sukobu, kako bi produžili svoju vlast.
Ali, u tom ili bilo kom drugom sukobu neće učestvovati njihova deca. Njihova deca, a kod mnogih i cele porodice, udobno su smešteni u omraženim zapadnim prestonicama.
Za kraj, opet moram da citiram Đoleta Balaševića: „Nije problem u ljudima koji vladaju, već u ljudima kojima se tako lako vlada.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
