Činjenica je da više nije pitanje da li će režim da padne, već kada će se to dogoditi. Posle više od decenije studenti su za samo nekoliko nedelja uspeli ono, što godinama ne uspeva niti jednoj opozicionoj političkoj stranci. Probudili su nadu, Srbija je na nogama, bez obzira na činjenicu što nenadležna osoba, koja je do skoro bila centar celokupne političke moći, neubedljivo, a reklo bi se i prilično neurotično, uverava građane Srbije da je sve kako treba, te da Srbija neće stati. A, da, umalo da zaboravim ono, predaja nije opcija.
Sve navedeno predstavlja samo nekoliko izlizanih političkih parola, u koje veruje mali broj glasača vladajuće stranke, zahvaljujući lobotomiji odrađenoj preko nacionalnih frekvencija.
U stvarnosti, van ružičasto srećnih televizija, Srbija se za mesec ili dva, iz korena promenila. Bez ideje da gledam u budućnost, jer za tako nešto nemam ono sokoćalo koje je napravio vlasnik ružičaste televizije, jasno je da se društvena, ali i institucionalna kriza neće rešiti niti izborima pod uslovima kakve smo do sada imali, a još manje rekonstrukcijom vlade, jer ta rekonstrukcija ne bi mogla predstavljati ni kozmetičke promene.
S obzirom na poslednja istraživanja Crte, studenti uživaju ogromnu podršku građana. Dakle, studenti se pitaju. Mnogi će ovom stavu prigovoriti. U pravnoj državi izlaz iz političke krize jesu izbori, ali, nažalost, Srbija odavno nije pravna država, te izbori nisu izbori, jer nisu regularni. Na takve izbore, niko kome je stalo do budućnosti i života u pravnoj državi i normalnom društvu neće izaći. Zbog toga je suština upravo u ispunjavanju studentskih zahteva. Jer, ako dođe do ispunjenja studentskih zahteva, institucije će početi da rade svoj posao u skladu sa zakonom, a time će se doći i do regularnih uslova za izbore. Na tim izborima međutim, mnogi koji su sada u vrhu vlasti, neće moći da se kandiduju, jer će se protiv mnogih voditi krivični postupci.
Što se vlasti tiče, manje-više, stvari su jasne. Nije jasno, gde če se pretočiti razlika u ogromnom procentu ljudi koji podržavaju studentske proteste i onog procenta koji podržava opozicione stranke. Jasno je da niti jedan čovek koji podržava studentske proteste, neće više nikad dati podršku režimu (ako je to uopšte ikad i činio). Takođe, jasno je, da između jedva dvocifrenog procenta podrške, koje uživaju opozicione stranke, i ogromnog procenta podrške koju imaju studenti, postoji velika razlika.
Srbija dakle, kako god se razrešila društveno-politička kriza, nikada više neće biti ista. Neće biti uspavana, troma, inertna, a pre svega više neće biti uplašena. I za sve to dugujemo zahvalnost isključivo studentima, njihovim profesorima, kao i hrabrim građanima koji su im odmah pohrlili u pomoć. Grudva se zalaufala i pretvorila u lavinu.
Pošto su od grudvice lavinu napravili studenti, što se mene tiče neka se oni pitaju. Pre svega svet, pa i država, ostaju mladima, te je jasno da oni treba da je prave i oblikuju po svojoj meri. Osim toga, generacija roditelja današnjih studenata, kojoj i sam pripadam, pogrešila je apsolutno sve što je mogla i tako delimično Ili potpuno uništila svoje živote. Jedva smo oterali Miloševića, nismo sproveli lustraciju, tako da nam iste prevarantske njuške kroje sudbinu četvrt veka kasnije, dozvolili smo da nam ubiju premijera, lijući za njim krokodilske suze, vešto izbegavajući da priznamo, da je možda najbolji političar u novijoj istoriji Srbije, vladao sa jednocifrenim procentom podrške.
Studenti dakle, ne žele više našim pravcem. Opozicija, uz sva opravdanja i neravnopravne uslove u kojima godinama deluje, deluje slabo i neubedljivo. Izbori se, bez promene Srbije ne mogu dobiti, a Srbija se iz kruga dvojke ne može promeniti. Ono što nije shvatila, ili želela da shvati i uradi opozicija, shvatili su studenti. Prepešačiti Srbiju, nije samo dirljiv podvig, zbog koga svima koji ih dočekuju kreću suze radosnice. Pešačenje od sela do sela, od grada do grada, je zapravo pokazivanje svim tim ljudima da postoji i neka druga Srbija osim one koju predstavljaju opskurni tipovi u jutarnjim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom. U tim dugim marševima, studenti su oslobodili Srbiju straha, razgovarali sa ljudima i dali im neko novu snagu i nadu. I možda najvažnije, vratili su osmeh. A ako taj osmeh sačuvamo i sa njim jednog dana, koji nije daleko, izađemo na izbore koji su u skladu sa zakonom, promena režima i sistema vrednosti neće izostati. Jer ni jedan nasmejan čovek neće glasati za aktuelni režim.
Zbog toga studentima treba da pružimo bezrezervnu podršku, a ne da prebrojavamo broj ljudi na protestu. Važno je da budemo sa njima, uz njih, te da se iz sve snage borimo za ispunjenje njihovih zahteva. Jer ono što nismo uradili mi, za više od deset godina, uradili su oni za samo desetak dana.
Nema nam druge, će se vidimo u subotu u Niš, da se majemo…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
