Znam, ovi mlađi će da umru od smeha, te će garant reći da mi je Ruška Jakić bila pionirski instruktor, ali priznajem, sa nostalgijom se sećam vremena kad su na televiziji mogli da se pojave Čkalja, Mija i još par likova, recimo Džaja, ne deco Dragan Džajić, on je onda bio Džaja, a to nije isto, ali nije ni tema ove kolumne.
Ali nije fer da se baš ja bunim protiv novih tendencija, društvenih mreža, video klipova i šta ja znam čega još, valjda ne umem ni da napišem kako se sve to zove. Jer i meni su ti novi trendovi omogućili da nešto važno sma(t)ram, te da to onda vidi veći broj ljudi. Baš zato, želim da pozovem sve odgovorne i dobronamerne ljude da budemo oprezni i pristojni u iskazivanju svojih stavova. Jer došlo je do zaoštravanja odnosa između opozicije i studenata. E o tome sam hteo da sma(t)ram.
Vrag je odneo šalu, a mi pravnu državu nemamo. Zbog toga nemamo vremena da se bavimo ko je kome simpatičan, te ko koga ne voli, vreme je za jednu oštru podelu između onih koji žele da vide kraj ovom režimu, što dalje znači da žele pravnu državu i normalno društvo i onih koji žele nastavak haosa u kome živimo i u kome je sve tri grane vlasti za sebe prigrabio jedan čovek.
Kad se približavaš kraju šeste decenije normalno je da u neke ljude, pojave, organizacije i dešavanja budeš razočaran. Ali baš kako Đole odavno reče „imo bi ja što god kasti… ali neću“. Neću, jer to ne donosi ništa dobro, a samim tim onda nije ni odgovorno. Nebitan sam ja lik, baš kao prva pumpa na ulasku u Srbiju posle granice sa Makedonijom ili Bosnom, ali, usudiću se da sve koji žele promenu ove vlasti pozovem na uzdržanost i pokušaj stvaranja zajedničke strategije. Možda sam naivan, možda je ovo jalov pokušaj, ali ja drugačije ne umem i ne mogu. Opozicija i studenti moraju naći zajednički jezik i prestati sa međusobnim optužbama.
Studenti su u poslednjih, recimo 14 meseci, uradili mnogo, njihov bunt podigao je Srbiju na noge, uspeli su dakle u onome u čemu opozicija iz mnogo razloga nije uspela. Nema dileme, studentska lista je jedina koja u ovom trenutku ozbiljno može da ugrozi Vučića. Ali nije dovoljno da Vučić bude ugrožen, nije dovoljno da antirežimske snage dobiju recimo 120 mandata u skupštini. Ovog puta neophodno je da režim bude pobeđen. Da bi režim bio pobeđen potrebna je jedna kolona. Jasno je da se u toj koloni neće svako svakom svideti, ali to niti je nužno, niti je potrebno. Jedino što je potrebno je to da svi ljudi i organizacije koji budu u toj koloni imaju jednu iskrenu želju – pad ovog režima i izgradnju pravne države, a početak izgradnje pravne države jesu pripreme zakonitih izbora, pod jednakim uslovima za sve.
Nakon što bi režim bio pobeđen, došlo bi do oslobađanja medija, a prvi naredni izbori (koji, ma šta ko govorio moraju doći ubrzo nakon pada režima) bili bi zakoniti, od predizborne kampanje, preko samog dana izbora, sve do okončanja izbornog procesa. Ne sumnjam da bi na takvim izborima danas vladajuća stranka ostala ispod cenzusa, ili bar na jednocifrenom procentu.
Da bi se to dogodilo potrebno je jedinstvo svih snaga koje žele da se to dogodi. A to su u ovom momentu pre svih, studenti i opozicija. Opozicija mora da shvati da iz ovih ili onih razloga, već desetak godina nije uspela da ozbiljnije ugrozi Vučića, a sa druge strane studenti ne smeju imati nerealne zahteve prema opoziciji da četiri godine radi nešto drugo. Jer opoziciju čine političke partije, koje ne treba nikad da budu nešto drugo, već upravo to – političke partije koje učestvuju u političkom životu.
Studenti dakle imaju podršku, ali nemaju političko iskustvo, a rekao bih ni infrastrukturu potrebnu da se iskontroliše celokupni izborni proces. Ne kažem da opozicione stranke u bilo čemu stoje sjajno, ali svakako poseduju kakvu-takvu operativu i jedan broj ljudi koji dobro poznaju izborni proces.
I na kraju, ovo jedinstvo je neophodno potrebno zbog toga što Vučić, mada na istorijskom minimumu podrške od kad je na vlasti, još uvek uživa podršku, a njegovo glasačko telo je prilično homogeno. Ako se na to doda nesporna činjenica da su u njegovim rukama svi resursi (ma koliko to nepošteno bilo) jasno je da fraze „gotov je“ ili „ovaj režim je pao samo im to još niko nije javio“, idu naruku baš onima koji žele da ostanu na vlasti.
Da nam se po ko zna koji put ne bi dogodilo da nakon euforije i ogromnog optimizma, upadnemo u postizbornu depresiju u kojoj ćemo besmisleno optuživati jedni druge, vreme je da se urazumimo i sve razlike među nama ostavimo po strani, za neke druge zakonite izbore.
U suprotnom na izborima će opet pobediti Vučić, a verujem da ovog puta neće moći da se ospori ni legalitet ni legitimitet njegove pobede.
I znam da ću zbog svega napisanog biti napadan od svih, ali oni koji razumeju, znaju da sam bio krajnje dobronameran.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
