Kad sam bio klinac, u familiji se pričalo da neka moja rođaka, kad ostane sama u tuđoj kući, voli da pretura po ormanima, regalima, komodama, šta joj se već nađe pri ruci. Da bi mlađi razumeli, šta će neka osoba sama u tuđoj kući, ranije su se ljudi ispomagali. Komšinica recimo trkne do doktora za lekove, obično one za pritisak, te zamoli svoju komšinicu ili drugaricu da joj pripazi na decu ili unuke, ili da ulije vodu u pasulj, koji se krčkao na belom šporetu „Sloboda“ Čačak. Nije ta moja rođaka bila kleptoman, ništa ona tuđe nije uzela. Kažu, samo je volela da viri. A realno, šta je moglo da se ukrade sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka iz spavaće sobe porodice iz nekog sela u Srbiji. Heklani milje za crno-beli TV sa stabilizatorom, koji hvata samo prvi program. Očigledno, bila je to neopisiva potreba za informacijama o tuđim životima. A tada nije bilo interneta, društvenih mreža i androida, tako da je ovo bila jedina mogućnost.
Histerija nastala oko Vujadina Savića, jasno pokazuje tragičnu činjenicu da kada bi ta moja rođaka danas bila živa i osnovala političku stranku, verovatno bi imala veći procenat u biračkom telu od cela opozicija zajedno. Zato što veliki procenat Srba mnogo više voli da gleda u tuđe dvorište (ili regale) nego u svoje.
Vujadin Savić, proglašen je krivim za sve. A ovaj mladi čovek nije učinio ni jedno jedino krivično delo, pa čak nije učinio ništa nemoralno građanima Srbije, koji ga sa uživanjem ismevaju čitajući verovatno poluistinite ili potpuno neistinite informacije koje se šire viber porukama.
Pisali su o ovome neki, pametniji ljudi od mene, ovakva pojava ima svoj naziv u psihologiji, to je ono kad ti tvoja muka i neuspeh izgledaju manji, ako gledaš skandal velikih razmera. Još ako su u centru skandala poznati, ih, ništa lepše…
Vule Savić međutim, nije rušio noću u Savamali, nije ubio nikoga na naplatnoj rampi, niti je oštetio budžet ove napaćene zemlje. Nije, ponoviću, učinio ništa zlo ovom narodu i ovoj zemlji, za razliku od mnogih. Naprotiv, uspešan, mlad čovek, bivši igrač najvećeg kluba na ovim prostorima, sin legendarnog fudbalera i poznate novinarke, u vanbračnoj zajednici sa lepom glumicom, otac četvoro dece. Uh, pa sve ovo se u Srbiji ne može oprostiti. Navodno uhvaćen u velikom skandalu.
Malo se ljudi zapitalo, kako je moguće da u toku saslušanja u istražnom postupku neko slika ekran kompjutera i to pošalje medijima. Ako je taj snimak uopšte istinit… A curenje informacija iz istrage bi zapravo morala biti jedina tema svih građana ove zemlje, jer se radi o još jednom dokazu da je u Srbiji pravna država odavno prestala da postoji.
Sa mnogim stavovima Vujadinovih, nesporno, izuzetno uspešnih roditelja se ne slažem, ali oni na te stavove imaju pravo. U svakom demokratskom društvu treba da postoji pluralizam. Različit pogled na svet i život su ne samo apsolutno dozvoljeni, već i jako poželjni. Koliko god se neko ne slagao sa stavovima Vujadina Savića ili njegove porodice, ovi ljudi nikom ništa zlo nisu učinili. Znam da će mnogi pokušati da me uvere u suprotno, takođe, priznajem da nisam u leksikon upisivao stavove porodice Savić, ali jedno je jasno, ovi ljudi ne obavljaju javne funkcije i niko od njih nije učinio ništa što je protivzakonito, pa čak ni nemoralno u odnosu prema javnosti.
Srpska javnost međutim u mnogome podseća na moju pokojnu rođaku sa početka teksta. Mnogima je lagodnije da se bave tuđim nego svojim životima. A posebno je mnogo lakše prenositi neproverene informacije iz privatnog života drugih, nego dići glas protiv nepravde, korupcije i nasilja svake vrste, koje godinama trpimo. Šta god da je Vujadin Savić radio, on nam nije to želeo pokazati nigde, a posebno ne na nacionalnim frekvencijama gde su programi apsolutno neprimerenog sadržaja dostupni svima, pa čak i deci.
Ali, ko će zaboga time da se bavi? Mnogo je lakše slušati o tuđoj sramoti, jer nam naša izgleda manja.
Vujadin Savić, svoje postupke, dužan je eventualno da objasni svojoj porodici, a ne histeričnom delu srpske javnosti koja obožava tabloidno novinarstvo. Ako je učinio nešto nemoralno, neka to rešava u svoja četiri zida, sa svojom porodicom.
A svaki dobronameran čovek trebalo bi da porodici poželi sve najbolje. Ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog četvoro dece, koja nikom ništa nažao nisu učinila.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
