Albukerki kod Lajkovca

Onda je Đ.P., da se naslutiti, opet otišao, umesto kod logopeda, u redakciju onog lista. „Mene sin zove vrag. Na hrvatskom. Zašto me ne zove đavo. Na srpskom“- pitao je tužno novinara-istraživača, koji je potom morao da odgleda celokupan opus Duška Dugouška, titlovan na srpski i hrvatski, i na kraju razočarano utvrdi da dotični zec, u obe varijante, koristi reč vrag. Umesto da lepo srpski kaže – đavo. O, moj bože – rekao je istraživač u sebi – pa Duško Dugouško je u stvari – Hrvat!

Malo pre toga, u sličnom novinarskom poduhvatu, senzacionalno je utvrđeno da „Turbo Limač“, lanac prodavnica dečjih igračaka koji se širi po Beogradu, u sebi nosi jednu začkoljicu, namenjenu, jelte, za kroatizaciju srpske mladeži predškolskog uzrasta koja još nije svesna da neprijatelj vreba odasvud, pa i sa malih ekrana i radnji sa plišanim medvedima. Limač naime nije, kako se to dugo smatralo, prezime nekog hrvatskog tajkuna, na primer, Hrvoja Limača, Krunoslava Limača, Franje Limača ili bilo kog drugog člana familije Limača, to jeste zagrebački izraz za ono što se u Srbiji izgovara kao – klinac. Oko reči turbo, srećom, nije bilo nedoumica – to je čisto srpski izraz, takoreći naš – smislio ga je ili Vujaklija ili Vuk Karadžić. Ako ga se znatno ranije nisu dosetili Ćirilo i Metodije.

– Silvestre, je li u tvojoj porodici bilo ludaka? – pita, inače, Gica Prasić svog mačka Silvestera, u jednoj sceni tog crtanog filma, na čistom srpskom. Odlično pitanje za naš slučaj, i zemlju u kojoj se neko dosetio da i geografske pojmove iz Duška Dugouška prilagodi kako treba. Tako da u originalu Dugouško kaže: „Trebalo je da skrenem levo kod Albukerkija“, a u srpskom prevodu emitovanom nedavno: „Trebalo je da skrenem levo kod Lajkovca“. Neko je valjda doš‘o na ideju da mali Srbi nemaju pojma gde je Albukerki, ali zato svi znaju za Lajkovac i Mileta kome gori cigara. „Lajkovac!“- uskliknuće petogodišnjak: „Znam, to je pravo Ibarskom magistralom, pa posle Stepojevca odmah desno“.

Mada se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka na ovdašnjoj televiziji, uspešno, recimo, emitovao čistokrvni hrvatski crtani film „Profesor Baltazar“, svakodnevno u 19.15, čije su se epizode zvale, na primer: „Najveći snjegović“, „Vjetrenjača“, „Klaun Danijel“, „Operna zvijezda“, „Oblačno sa svadavinama“, niko od te generacije svog oca nije zvao „tatek“. Niti je primećeno da su tadašnji fanovi Eustahija Brzića – legendarne plave zmije, krvnog protivnika japanskih buba – danas već porodični ljudi koji svakodnevno izgovaraju u podsvesti, još u pelenama usađene kroatizme: „Dečki, da me mama vidi…“ ili „Tko putuje sam, putuje brže“. Niti se u to vreme neko pitao zašto se Eustahije ne zove Đorđe, Miloš ili Luka Brzić. Bili su tu i Pčelica Maja i njen drugar Trut Pavo, pa niko nije zvao insektologe da razjasne otkud među insektima, koji veselo lete sa „cvjeta na cvijet“ a posmatraju ih srpska deca, ima pčela i trutova sa purgerskim akcentom. Uglavnom, većina Srba koji su u to vreme bili klinci, uspešno govori srpski, dok većina Hrvata koji su u to vreme bili limači, govore hrvatski.

Došlo je onda neko vreme kada je razgovor Srba i Hrvata odgojenih na Eustahiju Brziću ličio na jedan dijalog Duška Dugouška i Patka Dače:

Dača: „Sezona zečeva!“

Duško: „Sezona pataka!“

Dača: „Sezona zečeva!“

Duško: „Sezona zečeva!“

Dača: „Sezona pataka! Pucaj!!!“

Posle toga, otkad je udario odrasli klinac na odraslog limača, svi su poželeli da bar malkice vaspitno-patriotski utiču na svoju decu. A deci, koja ređe viđaju tatu od tateka, onog što se prodaje na lošim DVD kopijama po Bulevaru revolucije, ni samima nije jasno zašto on u r(ij)etkim trenucima kad je kod kuće, sedi pored televizora i simultano prevodi crtane filmove u kojima se pominje reč tata. Ili kad svom mezimcu, jednoipogodišnjaku, vitla makazama ispred ekrana dok u „Crvenkapici“ hrvatskog izdavača narator izgovara: „Baka će uzeti škare i rasporiti trbuh vuku“.

– Hoćeš li ikad odrasti, mladi veseljače… – pomisli jednoipogodišnjak posmatrajući tateka zabrinutog nad omotom kompakt diska gde stoji: „Sinhronizovano na HR“. Dok mama sedi u dnevnoj sobi i ne trepćući gleda „Dolinu sunca“. I povremeno pita tateka: „Opet ideš vani? Kad ćeš se malo posvetiti našem limaču i obitelji, stoko jedna, bre!“ Zato joj tatek, primetio je jednoipogodišnjak, povremeno tepa „ustaškinjo“. Pošto se ne odvaja od tih sinhronizovano sinkroatizovanih serija, namenjenih, jelte, da i očajne srpske domaćice progovore hrvatski. Kad već u međuvremenu nisu naučile španski.