Boljšoj teatar

Oštroumni su se iz tog razloga ovih dana zapitali – da li je glumac Asante posetio predsednika Nikolića ili je to bio bilateralni susret dva istaknuta dramska umetnika. Kažu, naime, da mu se Toma obraćao sa „kolega“. Uz Oskare, jašta, Nikoliću i Vučiću ne gine i podrazumevajuća nagrada „Naj-Evropljanin“ iliti „Najevroatlantski fanatik“. Koju je, doduše, već ufasovao, ko bi drugi nego mandatar Dačić. Evropo, majko, plači…

U veoma zajebanoj situaciji, što bi rekao Velja, našao se upravo kolega Ilić. On, naime, ne ume da glumi. Ume samo da se suzdržava. U retkim, ali pravilnim periodima. Još u obdaništu su ga izbacili iz dramske sekcije kao ekstremno netalentovanog. A nije isključeno ni da je on izbacio njih. Pa su mu, posle, za nepredviđene situacije, kada treba pokazati nedostajući glumački talenat, udelili portparola, Filipovski Dubravku, iako nikome nije bilo jasno: koji će andrak Velji Iliću portparol? U međuvremenu su mu dodelili i psihijatra, Marić primarijus doktor Jovana, mada se tada niko nije upitao – šta će Velji Iliću psihijatar? I na kraju se, ipak, pokazalo da je Velja Ilić redak član nadolazeće vladajuće koalicije koji svoju novu ulogu nije učio napamet četiri godine. Ili, pak, nije mogao da zapamti tekst, a osobito mizanscen.

I prosto vam prija kada u prvoj postavi bivšeg Boljšog teatra, koja trenutno pikira kao Brodveju, uočite nekog ko je totalni duduk za glumu. Ali je u pozorišnom & političkom životu naše zemlje daska koja život znači, te moraju da ga tolerišu. Pa usred Vučićevog i Nikolićevog pohoda na Holivud i Brodvej – čačanski rečeno – razjebe velike iluzije. U Srbiji, konačno – pođu vam nekako suze radosnice – postoji jedan iskreni političar koji glumi iz stomaka. Istina, nije baš sasvim čist, ali je svoj, a pritom naš. Valjda to ide jedno s drugim.

Velja, dakle, daska koja život znači, nije mogao da izdrži ni 48 sati od završetka „Utiska nedelje“ a da ne sazove konferenciju za štampu. S njegove desne strane sedeo je pomenuti psihijatar, a s leve pomenuti portparol. Preventive radi. I izvređao je Olju Bećković punim plućima, ali daleko kulturnije nego pre desetak godina kada je imao upalu pluća („…nemam veze, čoveče, imam upalu pluća i ležim kući danima…“), što ukazuje da Velja ne ume da glumi, ali ume malkice da se kontroliše. Doduše, samo kad mu s desne strane sedi primarijus Marić, koji ga levom rukom, ispod stola, štipa za desnu nogu.

Velja dokazuje ono pozorišno pravilo – puška tandžara koja visi na zidu u prvom činu mora da opali u trećem. Ostalo je samo da vidimo kad će opaliti ostale puške, jer na zidu, trenutno, visi čitav arsenal dramske sekcije „Znam te puško kad si pištolj bila“.