Prateći pomno već dvadeset godina pogled Vojislava Koštunice, oftalmolozi, radoznalci i slučajni prolaznici primetili su da se u njegovom slučaju nikada ne zna kome tačno namiguje. Taj pogled, nalik na levi migavac, zagonetan ko Mona Lizin osmeh, svojevremeno je marketinški iskorišćen za kampanju „Ko uvek sme da vas pogleda u oči?“ Bio je to genijalan trik – ispostavilo se da Koštunica svakog i u svako doba sme da pogleda u oči. Pod uslovom da ga okače na bilbord i zamrznu ko Diznija.
– To nije Koštunica, već Al Paćino – primetio je tada Goran Matić, funkcioner JUL-a, pričajući o reklamnom panou na kome su Koštunici bile prikazane samo oči do obrva. Deset godina kasnije sasvim je jasno da je Matić bio u pravu. Na bilbordu je bio Al. I to u ulozi pukovnika Frenka Slejda u filmu „Miris žene“.
– Jeste! To je pukovnik Slejd – slepi čangrizavi sredovečni muškarac s kojim je nemoguće družiti se – primetili su ovih dana čak i Velja Ilić i Toma Nikolić.
Još od poslednjeg skupnog pretkoalicionog susreta sa Koštunicom, naime, postoje određene sitne razmirice između Nove Srbije i Srpske napredne stranke. Velja, pak, tvrdi da je tokom razgovora Koštunica više namigivao njemu nego Tomi, dok je Toma stekao dojam da je Koštunica više namigivao njemu nego Velji.
Opet, retki srećnici koji su poslednjih meseci i godina imali prilike da vide Koštunicu uživo, takoreći lajv, tvrde da je prava šteta što Hag ne traži njega već Mladića.
– On se uopšte nije promenio. Isti je ko i pre 20 godina, pljunuti Šešelj u fraku, jedino što sad namiguje nama – kunu se članovi Centralne vradžbinske uprave Srpske radikalne stranke koji tvrde da su ga videli. Mada njima treba verovati isto ko očevicima himalajskog jetija.
Velju opasno nervira što sad svi imaju impresiju da Koštunica baš njima namiguje, te je njegov poslednji susret sa Vojom ličio na rutinsku kontrolu saobraćajne policije negde na skretanju kod Stepojevca.
– Vojo, brate. Daj prednji desni… Dobar! Daj sad zadnji levi. Dobar! Upali sad prednji levi. Odlično… – komandovao je Velja maskiran u saobraćajca. I odmah posle otrčao kod Tome da mu saopšti ohrabrujuću vest: „Voji rade sva četiri migavca, pa se svima čini da baš njima namiguje. On, u stvari namiguje nama. Uzgred, utvrdio sam da mu je pokvaren uređaj za navigaciju, stop svetla su mu stalno upaljena, nema prvu pomoć, vozačka mu je istekla još pre četiri godine, lupa mu đunta, fali mu šormaz, ne rade mu brisači…“
– Je l’ duvao u balon? – pitao je Toma.
– Triput je duvao. Tad je bio najradosniji. Rekao je: Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju… – opisivao je dalje Velja susret na krivini kod Stepojevca.
– Ko je ona tvrda glava, što do podne uvek spava – pevušio je Toma, misleći na Flojda, i pažljivo slušajući Veljin automehaničarski opis Koštunice dok na alkometru svira „Svilen konac“ u pozi Bobana Markovića.
– Da pređemo na limariju… – nastavili su Velja i Toma razgovor do kasno u noć.
Na kraju su došli do zaključka da ni autolimarske dijagnoze, ni horoskopski znaci, ni astrološka predviđanja, ni kladioničarske kvote, ni objektivne okolnosti nisu pouzdani pokazatelji šta bi Koštunica želeo da bude u celoj toj koalicionoj priči. Gro koalicionih partnera koji su s njim ikada imali posla tvrdili su da su i oni primetili iste simptome, i da će on jednog dana zakasniti na neku sahranu. Većina je tipovala da će zakasniti na svoju. Razumljivo: o vremenu i datumu sopstvene sahrane dosad niko nije bio obavešten. Tu je suštinska razlika između mrtvih i živih. To se ispostavilo kao delimično tačno. Koštunica je, naime, hvala bogu živ i zdrav, ali je pre neku godinu zakasnio na sahranu filma „Umri muški 4“ u gradu nazvanom po njemu. Po Titu su nazvali Titograd, a po njemu Drvengrad. Zašto?
Ima indicija da je taj filmski serijal njegova romansirana autobiografija. U tom serijalu svi izginu, ali glavni junak uvek preživi. I tako četiri puta. Na sahranu filma „Umri muški 4“ okasnio je, tad se pravdao, zbog „gužve na Ibarskoj magistrali“. Mada njega dosad niko nije pokušao da likvidira, jer za tim nema nikakve potrebe, obezbeđenje ima precizna uputstva – kad god iz suprotnog pravca ide kamion, parkiraju se u žutu traku i izbegavaju atentat. Putovanje malo duže traje, ali je zato bezbednost na nivou. Posebno što na Ibarskoj ne postoji žuta traka, pa se u dužinu puta uvek računa i vađenje iz kanala. Elem, Koštunica je uspeo da sahrani i Brusa Vilisa s malim zakašnjenjem, i toga treba da se sete svi koji misle da im namiguje.
Što donekle demantuje Gorana Matića. Možda je onaj pogled, na onom bilbordu, bio Vilis Brus u roli Džona Meklejna?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
