Čekajući „naše“

Ajde što smo izgubili, ajde što smo najgori na Mundijalu, ajde i preko šest komada da pređemo. Ali, preko kukavičluka ne možemo! Igrači koji izlaze na teren kao da su im sve pobili, selektor koji obesi nos kao da ide na streljanje. Čovek bez muda, bez svojeg ja, čovek koji je posle utakmice priznao da nije mislio svojom glavom! Ej! Čovek koji je posle svega optužio naciju i novinare što su ga pritiskali?! A pre toga se danima kurčio pred tom istom nacijom i pred tim istim novinarima?! Kako ga nije sramota, gde će mu duša?“

Ovo je komentar iz jednog uglednog tabloida o nastupu naše reprezentacije na Mundijalu. Aktuelan je do bola, ali je bajat. Objavljen je naime pre tačno četiri godine, tokom Svetskog prvenstva u Nemačkoj i nemojte se čuditi ako ga reprintuju u izdanju od subote. Naredne. Sa blagom korekcijom imena i prezimena.

„Čarobnjak i fudbalski genije Radomir Antić koji je od istog testa napravio vrhunsku štrudlu“, „virtuoz i fudbalski genije koji radi svoj posao najbolje na svetu“ – valja citirati štampu od pre desetak dana – verovatno sad sedi u Africi, i sem za Nemce, sprema se za srpsku javnost – čudnu mešavinu otužnog, blatnjavog i neprincipijelnog puka koji će vam aplaudirati kad dodirujete zvezde. I posle dve nedelje, još žešće aplaudirati kad vas budu vodili na vešala.

Ovih dana u Foči, baš u vikendu kada se na Tjentištu obeležavala godišnjica bitke na Sutjesci gde je Sava Kovačević herojski poginuo, lokalni pametnjaković pričao mi je sasvim drugu verziju o kraju legendarnog partizanskog komandanta: „Znaš li ti, rođače, da su Savu Kovačevića ubili naši. S leđa. U onom tamo šumarku. Dok je srao. Eee, kakav smo mi narod“ – krstio se taj naknadni hroničar koji je iste večeri takođe otišao u legendu. Od piva. U nekom bosanskom bircuzu. S leđa. Dok je čučao pod stolom.

E, sad, kakve sličnosti i veze imaju komandant Sava Kovačević i selektor Radomir Antić. Odokativne i netransparentne – prvi je junački poginuo jurišajući na Nemce sa puškomitraljezom na gotovs, a drugi to tek planira da uradi sutra oko 13, 30 sati po lokalnom vremenu sa repetiranom vuvuzelom. S tim što će se već u subotu, a ne čak 60 godina kasnije, pojaviti „naši“. Koji će nam otkriti veoma kratko čuvanu istorijsku istinu: „Je ‘l znaš ti prijatelju kako je skončao Radomir Antić? ‘Ubili’ ga naši. S leđa. Na onoj tamo livadi s engleskom travom… Čučao je pored aut-linije…“

Bilo je inspirativno tog popodneva, vraćajući se iz Foče, slušati na radiju u kolima prenos utakmice Srbija – Gana, padati u nesvest od vrućine i mudroserija RTS komentatora iz Pretorije: „A sada, himna Gane“- rekao je pri prvim taktovima „Bože pravde“. Da bi na kraju te letnje fjake na pustoj Ibarskoj magistrali, kojom su promicali ljudi u dresovima sa ocilima i gajbama piva u rukama, nacija nadnesena nad praznim flašama održala lekciju Antiću, o tome kakvu je taktiku trebalo da primeni, kada da ubaci Džajića, kad da Krasića otera na krasna mesta, koga da ostavi vezanog za korner zastavicu u Beogradu, sumnjajući da bi Kuzmanović bolje branio od Stojkovića… Uglavnom, kao da su svi znali da su Savu Kovačevića, legendarnog komandanta, ubili naši. S leđa. Jednom prilikom, u šumarku…

Potom je i voditeljka „Beogradske hronike“, pojava upamćena po tome što je pre izvesnog vremena u jednom dahu bez kasnijeg demantija objavila da u Beogradu gostuje „poznati svetski pijanista Zubin Mehta“, ekspertski konstatovala, između priloga o vodovodu i kanalizaciji, da je Antić protiv Gane (država u zapadnoj Africi, zavičaj Kofija Anana, himna „Bože pravde“) postavio lošu taktiku. Voditeljka, ubeđena, jelte, da se Mundijal, interplanetarno prvenstvo u umetničkom klizanju, održava na Obali Bjelokosti, gde našu ekipu vodi Antić. Recimo, Čedomir. Koji nije pijanista. On je, moguće, istoričar. Ili, pak, dirigent…

Fudbal je naš teren – tu se svi osećamo potkovani, nekad selektorskim „znanjem“, nekad konjskim rezultatima, te je zato nacija u permanentnoj dvostrukoj ulozi – tokom svakog svetskog prvenstva u fudbalu na početku imamo jednog selektora, posle prve utakmice bar tri i po miliona, a posle druge svih sedam miliona onih koji traže selektora po šumarcima sa kukuljicama Kju-kluks-klana. Zvanih javnost. Kada je onomad Ilija Petković u Nemačku ispraćen kao personifikacija vojvoda Mišića, trebalo je samo 15 dana da odande pristigne u sasvim drugačijoj ulozi – „ko Nemac“. I njega su naši ciljali s leđa, zaboravljajući da je to naš čovek, uz to vojvoda. I da je fudbal naš trenutno najmanji problem.