Ministar spoljnih poslova Srbije Liu Sjebau doneo je tešku odluku – srpski ambasador u Oslu zaglaviće se u petak u saobraćaju i neće stići na dodelu Nobelove nagrade za mir koja je ove godine pripala Liju Sjaobou, poznatom kineskom diletantu, saopšteno je iz Vlade. Dobra vest je da će taj izbor bojkotovati i laureat. Ni on neće doći, čime je i ova naša odluka potvrđena kao mudra. Zašto bi mi slali našu, a Vašu Ekselenciju, kad ni familija Sjaobou ne mari za ta priznanja lokalnog karaktera. Laureat je, naime, u zatvoru, a ženu je stavio u kućni pritvor, dok ne izađe, zato što je ljubomoran. Em je robijaš, em zlostavlja suprugu. Uz to, nagradu dodeljuje fondacija čoveka koji je osmislio barut, a to se ne uklapa u našu mirovnu politiku čija je deviza – bolje 100 godina talasati oko Kosova bez baruta, pa tek onda priznati poraz, nego dve godine talasati s Nobelovim patentom pa će poraz doći sam od sebe.
– Srbija zna kako je to biti Sjebau, a ja lično, samo prezime govori, imam istančan osećaj za Sjebau svega čega se dovatim. Zato ne brinite, dragi prijatelju, naš ambasador neće se pojaviti na toj sramnoj i nedemokratskoj ceremoniji posvećenoj mom imenjaku Liju Sjebau – objasnio je naš ministar kineskom.
Kineski se zahvaljivao do neba. I diskretno ga ispravio: ‘’Nije Sjebau. Sjaobau, dragi kolega. Dobro je da niste imenjaci. Znate, kakav je to dripac. A vi ste car, keve mi. Dosledni kineski car’’ – reko je Kin Min Diplom, skr. kineski šef diplomatije.
Kina već deset godina ništa nije tražila od Srbije, saopšteno je iz Vlade, a nije tražila ni Severna Koreja, dok smo se Iranu već odužili. I sve to zbog Kosova. Kosovo, naime, nema cenu – zbog dosledne politike oko Kosova valja otići na radni doručak kod ljudoždera i nazdraviti sa domaćinom uz povik ‘’Kosovo je Srbija’’ baš dok se servira specijalitet kuće. Zbog Kosova ne smete priznati da je kineska demokratija, zvana čajna demokratija, zapravo jedna očajna demokratija.
Kada smo krenuli u pravednu borbu za Kosovo, nismo imali pojma da u belom svetu živi tako mnogo čudaka, mnogo ludaka i takih rasprostranjenih primeraka ljudske vrste, koje valja podmiriti. Tako je pre neku godinu u UN razmatran predlog rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu. Rezoluciju je predložila EU, a protivu nje su osim raznoraznih egzotičnih i manje egzotičnih država, jedine iz Evrope, glasale Rusija, Belorusija, i treba li dodati – Srbija.
Dobro, rek’o bi neko, kome su to u Iranu ugrožena ljudska prava i kakve to veze ima s nama? Ono jest, i mi smo svesni šta biva kad se pojavi prase u Teheranu, znamo da se tamo prasad ne osećaju baš najbolje, garant im manjkaju ljudska prava. Ali bi baš dobro bilo upoznati prase koje tvrdi da se bolje oseća u Srbiji uoči 29. novembra, nego li ono teheransko. Rezolucija o stanju ljudskih prava u Iranu, pak, bila je malko ozbiljnija, jerbo se nigde ne pominju prasad, goveda, kokoške i konji. Pominju se ljudi, što bez ruku, što bez nogu, što kamenovani, što bičevani…
U tekstu predloga pomenute rezolucije, naime, tražili su se sledeći potezi od vlasti u Teheranu: ukinuti u zakonodavstvu kazne poput odsecanja delova tela, bičevanje i sve druge forme torture, okrutna i nečovečna postupanja; ukinuti praksu javnog izvršavanja smrtnih kazni; ukinuti mogućnost da kamenovanje može da bude metod izvršne kazne itd. Onda su Avganistan, Alžir, Azerbejdžan, Bangladeš, Severna Koreja, Egipat, Eritreja, Kazahstan, Kuvajt, Kirgistan, Liban, Libija, Malezija, Mjanmar, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Katar, Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tunis, Turkmenistan, Uzbekistan, Venecuela, Zimbabve… i, treba li dodati – Srbija, ukupno 51. država, digle ruku protiv. Faktički, digle su celu ruku da se u Iranu natenane nastavi odsecanje ruku do lakata.
– To je odlično i u duhu srpske tradicije – rekao je naš ministar Liu Sjebau – Mora da su neke članove preuzeli od cara Dušana.
U nacijama, tim ujedinjenim, igra se ko u domaćem fudbalskom prvenstvu – uzmete tri boda kod kuće, kad vama treba, a onda date njima tri boda u gostima, kad njima treba. Iran je, naime, pogurao onu našu ‘’hašku pravdu’’ u UN. Beše to kad je ministar Liu Sjebau usnimljen s obe ruke gore u Generalnoj skupštini, da nije išao i potpis ispod kadra, mislili bismo da je u pitanju detalj sa koncerta Ace Lukasa. I onda smo mi vratili Iranu. Dve-tri ruke ili noge, otfikarene, naravno, nisu ništa nasuprot našoj pravednoj borbi.
Samo da na red ne dođe rezolucija o ljudskim pravima, na primer, u Saudijskoj Arabiji, pa i njima da pomognemo… Tamo, naime, odsecaju glave na panju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
