DS, PMS, SNS i PUPS

 Ova fantastična vest je skoro potpuno istinita, ali ima dve sitne greške – citat je tačan, ime grada i Jovana Krkobabića je do tančina precizno, jedino ne piše da je taj prosedo-proćelavi garantni list izdat u jeku predizborne kampanje, i da sve citirano nije rekao potpredsednik Vlade, već lider nečega što se tada zvalo PUPS. A i danas se zove PUPS. Jako bitan momenat. Biti lider PUPS u predizbornoj kampanji je lagodna pozicija – možeš da obećavaš šta ‘oćeš – obračun penzija u nemačkim markama, kupovinu babografa, aparata za merenje koliko je neko dobra baba, kupovinu dedografa, aparata za merenje koliko je neko dobar deda, povećanje mirovina do 70 posto ličnog dohotka Joce Amsterdama i slično – jer su izgledi da probiješ cenzus i dođeš na vlast ravne mogućnosti nesrećnog slučaja – da te dok šetaš ulicom strefi Halejeva kometa. Možeš, u krajnjoj liniji, da u čast rasta penzija založiš najdragocenije što imaš – glavu, i najdragocenije što nemaš – kosu.

Ko je u to vreme, pre dve godine, još uzimao za ozbiljno reči izgovorene na masovnim skupovima PUPS-a. Niko. Bili su to zabavno-humoristički segmenti TV Dnevnika, gde ste sem PUPS-a mogli da se razgalite uz program za preporod Srbije ‘’Jogi letača’’ i ostale sveže ideje srpske političke menažerije. Eee, ali vremena se u Srbiji dramatično menjaju. Pa na PUPS hepeninge ne dolaze, ko pre, samo kalemegdanske reinkarnacije Fišera i Spaskog i fan klubovi ‘’Kursadžija’’, nego svrne ponekad i predsednik Srbije glavom i bradom, u potrazi za ljudima koji će ga pravilno razumeti i koji aplaudiraju na svakakve vrste neverovatnoća. Jerbo su za to utrenirani u godinama vanparlamentarne borbe, kada su se zadovoljavali i švenkovima po sali Doma kulture u Pečenjevcima u 36. minutu TV Dnevnika.

Šta je to inspirisalo predsednika da baš na Pupsovom hepeningu, a ne na primer na zavičajnoj večeri sela Petlovca, objasni da je Toma promenio dres, adresu i pravnika, ali mu to ništa ne vredi, jer će se on, kao predsednik, lično suprotstaviti njegovim pokušajima da destabiluzuje stabilizovanu zemlju i mučki, s leđa, prekine izgradnju mostova, koridora, autoputeva, sadnju lepših i starijih platana, seču trulih kadija, ulazak na Kosovo i odbranu Evropske unije. I obratno.

Da je predsednik Tadić svoj već legendarni govor izgovorio na redovnoj godišnjoj skupštini PMS, donekle bi i mogao da se shvati taj specifičan splet fizioloških i psiholoških stanja, naglih promena raspoloženja i drugih simptoma svetski poznatog sindroma. Kako lista Zajedno za evropsku Srbiju nije ušla u koaliciju sa PMS, već sa PUPS, predsednik je pravilno procenio koja će publika egzaltirano reagovati kada im se pričini da je na bini Centra ‘’Sava’’ Sloba Milošević, lično. U vreme kada čak i Ivica Dačić pokušava da se ratosilja svih nasledno stečenih gestova, manira, uzdignute brade i desne ruke isturene na govornicu iz tekovina pluskvamperfekta svoje stranke i ‘’one’’ Srbije, verbalizam primenjenog oblika devedesetih, ‘’de-es-desete’’, dolazi iznenada, iz ambijenta nepojmljivog za one koji su mislili da je peti oktobar revolucija za demokratiju, nikako demokratija za novu revoluciju. Tako da će nam još navrnuti emocije kad ugledamo Aleksandra Vučića u majici Otpora.

U jednom intervjuu, Toma Nikolić je rekao da je demokratija društveno uređenje u kome pet idiota može da nadglasa četiri genijalca. Ne zna se tačno šta je time hteo da kaže, sem ako je tadašnji Nikolić radikal u takvom odnosu snaga video neke šanse. Zabrinjava što je i Nikolić radikal u tom mislilačkom nadahnuću pravilnije shvatao demokratiju od predsednika Tadića na redovnoj skupštini PUPS-a. Gde su se, rame uz rame, pojavili ‘’svi predsednikovi ljudi’’ – Palma (‘’Nije Tadić baba Vanga da je mogao pre dve godine da predvidi krizu’’), Krkobabić (‘’Na čelu te koalicija stoji, čvrsto kao stena, predsednik Srbije i DS Boris Tadić, koji je prihvatio naš socijalni program’’- valjda onaj iz Leskovca -p.a) i ‘’Najevropljanin’’, osoba koja je u celoj toj priči delovala najnormalnije. Ako je i od najnenormalnijih uspeo da stvori najnormalnije, otkud onda strategija da od najnormalnijih pravi najnenormalnije?

PMS, sigurno, nije. Možda SNS? Biće da u takvoj genijalnoj strategiji i oni mogu postati najnormalniji. Ali, što reče Toma – i to je demokratija.