U prostorijama Srpske napredne stranke poslednjih godina pojavljuju se razni primerci ljudske vrste radi učlanjenja, tako da šarmantnoj sekretarici nije bio čudan ni primerak sa repetiranim pištoljem koji je tog jutra banuo na glavna vrata i zatražio prijem. „Prijem! Nema problema“ – rutinski mu je dodala pristupnicu i nastavila da lakira nokte u boje logoa SNS, ubeđena da bezrezervnu podršku reformama konačno počinju da daju i lovci.
– Gospođo, meni je potreban doktor! – uzdahnuo je novopridošli.
– Doktor! Došli ste na pravo mesto – rekla je sekretarica i podigla slušalicu: „Halo, Nešo! Gde si? Ajd skoči do stranke, došao ovde jedan naš novi član, lovac, potreban mu je doktor. Ajde dođi ljubim te, znaš koliko lovaca ima u Srbiji, da ih ispoštujemo“ – prekinula je vezu i obratila se gostu: „Sedite tamo, primiće vas doktor Nebojša Stefanović“.
– Je l’ vama da predam knjižicu? – pitao je gost.
– Ne, ne, partijsku knjižicu dobićete sedam dana po predaji pristupnice. A kažite mi molim vas, zanima me, zašto ste došli baš kod nas? – bila je znatiželjna sekretarica u dokolici.
– Vidite, noćima ne spavam…
– Sjajno! – uskliknula je sekretarica: „Ni naš predsednik noćima ne spava. Takvi ljudi nam trebaju. Nema spavanja dok traju reforme“.
– Onda, znate, imam utisak da me svi proganjaju. Baš svi.
– Proganjaju vas! Divno! I predsednika svi proganjaju, ali ne da se on, ne dajte se ni vi! Nije to ništa za jednog hrabrog naprednjaka. Neka proganjaju, proganjaćemo i mi njih.
– Onda, znate, priviđa mi se crno dete!
– Crno dete! To je Pajtić! I nas sve proganja, nije to ništa, sredićemo ga mi zajedničkim snagama. Đubre jedno žuto!
– Ne znam kako se zove crno dete, ali je stvarno strašno, onako zift crno, uopšte nije žuto…
– Ma ne brinite, nije on prirodno crn. On se kvarcuje, znate. Da izgleda strašnije. Ali ne može on uplašiti srpske naprednjake ni da se ofarba u sivo…
– Prijatelji me izbegavaju… Svi me izbegavaju…
– Pa šta ako vas izbegavaju! Pa i našeg predsednika su svi godinama izbegavali, a vidite sad. Stoje u redu samo da ga ne izbegnu! Koliko vidim, gospodine, vi ste profil pravog srpskog naprednjaka. I čudi me da ranije već niste došli kod nas.
– A ne, bio sam ja ranije kod vas, ležao sam sedam dana…
– Ležali ste!? Aaaa, mislite ono na stiroporu kad smo svi ležali? E pa, drago mi je, vi ste, znači, prvoborac naprednjak. Svaka čast! Videla sam ja odmah po vama da ste naš.
Utom je na vrata ušao Nebojša. „Evo ga doktor Stefanović, primiće vas u svojoj kancelariji. Izvolite“ – ljubazno je gosta usmerila sekretarica u hodnik kraj Vučićevog postera u natprirodnoj veličini.
Posle sat vremena, puzeći, do sekretaričinog stola stigao je doktor Stefanović.
– Juuu, Nešo, šta radiš to? – trgla se sekretarica.
– Je li, jesi ti, bre, normalna! Pa ovo je neki fiju, fiju! Umalo me nije likvidirao. Brzo zovi Zlatibora da ga voze u „Lazu“ – rekao je dr Stefanović.
– Kog Zlatibora? Misliš Kosmajca?
– Ma kog bre Kosmajca? Kosmaj jeste planina ko i Zlatibor, samo je Kosmaj kod Sopota, a Zlatibor je kod Užica! Ti, dakle zovi, Zlatibora Lončara da ovog što pre voze – naredio je dr Stefanović.
– Fiju, fiju! Bože! A meni je delovao kao pravi naprednjak, mislila sam da će dogurati daleko – tešila se sekretarica naprednjaka.
Ubrzo je stiglo sanitetsko vozilo. Nezvani gost je sedeo unutra zbunjen, ni njemu nije bilo jasno kako je toliko omašio „lokaciju“. Mada je bio uzbuđen otkrićem: od SNS do „Laze“ put je veoma kratak. Stiže se za 10 minuta. Pod rotacionim svetlima za samo sedam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
