Ko bi reko da među srpskim maturantima ima toliko idiota – mogao bi da bude naučni zaključak istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Gde je utvrđeno da pojedini primerci među 1.733 učenika četvrtog razreda iz 25 (o)srednjih škola u Srbiji od istorijskih ličnosti najviše cene Ivicu Dačića, od književnika najviše cene Gadafija, od vojskovođa najviše cene Jelenu Karleušu, a od pevača najviše cene Legiju. Ili tako nešto.
Istraživanje je, po svemu sudeći, izmišljeno. Zašto? Zato što u njemu ima nekih potpuno neverovatnih podataka. Recimo, tamo piše da od umetnika srpski maturanti neverovatno cene – Gogena. A jedan od idola im je i neki Milorad Pavić. Možete li zamisliti tu situaciju – istraživači Zavoda za utvrđivanje procenta idiota u četvrtim razredima srednjih škola dođu na veliki odmor da prave anketu. I posle maratonskog natezanja i ubeđivanja sa elementima korupcije nađu jednog učenika koji prihvati da učestvuje u anketi.
– Kog umetnika najviše ceniš? – pitaju ga istraživači, otvoreno.
– Tu nema dvojbe. Gogena! – kaže učenik ko iz topa.
Jasno je da je takva situacija u stvarnom životu izuzetno nemoguća. Osim ako nam istraživači nisu sakrili kako se razgovor zaista odvijao. A mora da je bio ovakav:
– Šta najviše voliš da čitaš?
– Najviše volim da čitam… Gogena! Svetski je književnik, car… Onda volim onog Milorada, kako se beše zove…
– Pavić?
– Ne, ne, nije Pavić. Al’ upišite tog Pavića, dok se ja ne setim…
– A koji slikari te najviše impresioniraju?
– Ima tu nekoliko slikara koje cenim, ali, ipak, k srcu mi je najviše prirastao Hemingvej.
– Omiljena slika?
– Doručak na travi… Sviđa mi se i „Ručak na travi“, kao i „Večera na travi“. U svakom slučaju volim sve što je vezano za travu i klopu.
– Šta radiš u slobodno vreme?
– Opuštam se uz Mocarta.
– Stvarno voliš Mocarta!? – uzbuđeni su naučni radnici.
– Obožavam – kaže učenik na opšte oduševljenje stručnog tima Zavoda za utvrđivanje procenta idiota među maturantima.
– Zašto baš Mocart?- pitaju ga anketari.
– Zato što su u Mocartu najbolje kvote… Zato što isplaćuju dobitne tikete odmah po završetku utakmica… Zato što imaju u ponudi i singapursku drugu ligu u hokeju na travi… I zato što nastavnik hemije voli da se kladi, pa me nekad pusti sa časa i pošalje u Mocart da mu uplatim tiket…
– Da li smatraš da su tvoje kulturne potrebe potpuno zadovoljene? – uporni su istraživači tog projekta koji mora da je finansirala Evropska unija, jerbo je EU poznata po istančanom smislu za bacanje para na besmislena istraživanja po Srbiji.
– Ne, ni najmanje. Osećam veliku prazninu u kulturnim potrebama. Voleo bih da u našem gradu ima više kulturnih ustanova kao što je Mocart. Recimo da se na svakom ćošku otvori po jedan Mocart, makar se ti novi Mocarti zvali Betoven, Šopen, Gogen i Hemingvej…
– Hvala puno – zahvaljuju se na kraju istraživači.
– E, čekajte, setio sam se onog pisca Milorada… Ulemek! Al’ ostavite i tog Milorada Pavića, napišite – voli sve svetske pisce koji se zovu Milorad… – završi svoje izlaganje anketirani reprezentativnu uzorak. I ode u Mozzart da čita „Hazar(d)ski rečnik“.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
