Hoću da ne znam

Međutim, Bajatović tog jutra nije uranio da bi čistio sneg i solio Srbiju, već da bi čistio savest i solio pamet. Ukratko, imao je alibi. Mada je Sretko Kalinić i dalje ubeđen da je baš Bajatović, njegov omiljeni književnik, trebalo da ih čeka na uglu Ustaničke u tamnom „audiju“ sa logom „Srbijagasa“ na šoferšajbni. „Brate, verujem mu, on nas je jedini javno podržao kad smo koknuli Kizu“ – poverio se Kalinić Milovanoviću još dok su rendisali rešetke. „Bajatović?!“ – zapanjio se Milovanović, nastavljajući da rendiše, ali treba ga shvatiti – Bajatović do sada nije podržao ubistvo Pukanića, pa Milovanović nema neke posebne emocije po tom pitanju. Emocije prema njemu ima samo nesretni Sretko.

A zašto je onda u utorak uranio Bajatović? – upitala bi se Agata. Uranio je kako bi iz Novog Sada stigao na vreme u emisiju „Hoću da znam“ TV B92, koja počinje u pola deset. Gde mu je Nataša pročitala par rečenica iz kolumne izvesnog kolumniste Danasa, sa osvrtom na ono „jedan je platio“, a onda je ovaj dasa ko bure od gasa, u svom prepotentno-nadobudnom-SPS stajlingu rekao: „Danas su, naravno, ozbiljne novine, o tome govori tiraž i sve ostale stvari… A što bi ja taj članak koji je neko napisao shvatio kao ozbiljan?“.

Bajatović je, naravno, ozbiljan čovek – o tome govori tiraž SPS-a i cela njegova karijera, od Ravnog Sela do Banatskog Dvora. I zato je bio u pravu – taj članak uopšte nije bio ozbiljan – jedine dve ozbiljne stvari u njemu bile su da je izvesni Bajatović jednom ozbiljno izjavio: „Jedan je platio“, misleći na Zorana Đinđića, i da ga je koalicija DS-SPS u to ime nagradila ozbiljnom, i uz to plaćenom funkcijom generalnog direktora „Srbijagasa“. Pa se emisija „Hoću da znam“ posle ovog pitanja pretvorila u Bajatovićevu monodramu „Hoću da ne znam“.

Sutradan, u sredu, u nedeljniku „Nedeljnik“ izašle su dnevničke beleške Ane Šlank: „Poznato je da nisam političar kratkog pamćenja ni čovek koji zaboravlja prošlost. Upravo zbog toga za mene je svaki odlazak u SAD malo više od putovanja. Ne samo zato što je to jedna od najmoćnijih svetskih država, od koje najviše zavisi sudbina Kosova, pa i čitavog Balkana, već upravo zbog toga što sam prvu i niz godina svog ministarskog mandata proveo na tzv. crnoj listi onih koji ne mogu da uđu u SAD. A sada, evo, treći put doručkujem kod Baraka Obame“.

Dnevnik, ipak, nije vodila Ana Šlank, kao ni Ana Frank, već ga je vodio Ivica Dačić, što se moglo zaključiti iz priložene fotografije, gde SPS lider pozira ispred američkog Kongresa zagledan u budućnost, u epizodi: „Treći put s Obamom na hemendeks i Očenaš“. Na fotografiji pod radnim naslovom „Kip Slob(od)e ispred Kongresa SAD“, on se zadovoljno smeška, sa desne strane nedostaje mu samo Bajatović, pa da fotografija bude nazvana: Dva Kipa Slob(od)e u poseti Vašingtonu.

Ono što odmah upada u oči jeste da je Dačić u Ameriku otputovao bez kofera, poneo je samo artiju i plajvaz, pošto su mu medijski savetnici rekli da nošenje i najmanjeg koferčeta, pa makar i na dalek put, može kod biračkog tela izazvati neke neželjene asocijacije. Ko u „Slagalici“. Sa druge strane, literarni kvaliteti vašingtonskog dnevnika ukazuju da je Dačićevo naglo interesovanje za biblioteke kod njega probudilo skriveni talenat za književnost, koji pritajeno čuči u celom Glavnom odboru SPS-a.

Tako da je i Bajatović, već u sredu ujutru, naoštrio plajvaz da opiše šta je radio u utorak: „Poznato je da sam političar kratkog pamćenja i čovek koji zaboravlja prošlost. Upravo zbog toga za mene je svaki odlazak u Beograd malo više od putovanja. Ne samo zato što sam ranije tamo odlazio samo kad treba organizovano voditi Mesni odbor SPS Ravnog Sela na kontramiting, već upravo zbog toga što sam niz godina proveo na tzv. crnoj listi Demokratske stranke. A sada, evo, treći put doručkujem kod Borisa Tadića“.

Jedino je nesretni Sretko i dalje ubeđen da ih onaj „baja“ čeka na ćošku Ustaničke.