Hranitelji „naše dece“

Miroslav, naš omiljeni intelektualac, naime, smatra da se u nedelju širom Beograda održavala manifestacija „Radost (protiv) Evrope“ u kojoj su glavnu ulogu imala „naša deca“, te je u tom smislu našo pa zašo i rešio da ih svih šest hiljada usvoji po hitnom postupku.

– Šta zna dete šta je 200 kila – razjasnio je Miroslav poslanicima kako „naše dete“ uspe da prevrne žardinjeru iz prvog pokušaja na oruk.

– Šta zna dete šta je pet tona – objasnio je Miroslav na koji način „naše dete“ uspe da pogura trolejbus ko da je upravo sišlo sa planete Kripton.

– Mnogo vole Branka Kockicu – nastavio je Miroslav da objašnjava otkud da se naša deca igraju kamenim kockama i kockicama teškim od dve do pet kila i bacaju ih s ramena u dalj u pravcu neprijateljske, a naše, žive sile.

Miroslavljevo jevanđelje koje kao da je pisao UNICEF, trajalo bi do ponoći sa klavirskom pratnjom iz „Kocke, kocke, kockice“, da te večeri ta naša deca nisu otišla malo u Evropu, u Đenovu, oklen je Kolumbo, lice koje je otkrilo Ameriku. Istog dana kada je Hilari K. otkrila Srbiju i pohvalila domoroce zbog prevaspitavanja dece, misleći, poput Kristifora, da su u pitanju Indijanci.

Te večeri tokom performansa „Kulovi u Đenovi“ postalo je sasvim transparentno da je ukidanje viza baš svim Srbima – bila, ispostaviće se – pametna odluka u ravni bezviznog prodora Huna u Evropu, zaključio je svaki slučajni posmatrač utakmice Italija – Srbija.

Mada je novinarski, analitičarski i poslanički poziv potpuno različit od profesije majke, ima pripadnika tih branši koji po svaku cenu traže roditeljska opravdanja pojačana materinskim instinktom kada ovdašnji podmladak napravi nekakav uzvišeni podvig, u narodu poznatiji kao sr…, veoma impresivnih razmera. Posle molebana za patike radnog naziva „Najko, Srbijo“, jedan poznati kolega tvrdio je da su naša deca prilikom paljenja stranih ambasada nosila kapuljače, ne da bi se maskirala, već jerbo je „napolju bilo hladno“. I u nedelju je bilo hladno, a u utorak u Đenovi je bilo mnooogo hladno, pa su naša deca nosila vunene kape sa prorezima za oči.

Naša deca, objasnio je ovih dana drugi ovdašnji analitičar s materinskim instinktom, u nedelju su samo branila tradicionalne srpske vrednosti i pravoslavlje, a tek ćemo da vidimo šta će pametno da smisli povodom performansa „Kulovi u Đenovi“. Sasvim je izvesno da bi brzinski test sa našom decom o tradicionalnim srpskim vrednostima i pravoslavlju doveo do novih posve nepoznatih otkrića u toj komplikovanoj materiji. Recimo, pitajte ga gde je rođen Isus Hristos.

– To je lako. U Vijetnamu. Dalje…

– Koje godine je bio boj na Kosovu?

– Znam! 1839… Ne.. 1938… Ne… Imam sve brojeve u glavi, ček samo da ih poređam po redosledu – reklo bi naše dete i krišom podvrnulo rukav, pogledalo u nadlakticu, gde je krupnim brojevima istetoviran tačan odgovor poput puškice na kontrolnom iz matematike. „Znam. 1389“ – lakonski bi odgovorio ukoliko i tatu-majstor nije pogrešio.

„Ko je ubio Murata?“- ne dajte mu da odahne. „Znam. Miloš Obrenović. Dalje“. „Nabroj tri grada na Kosovu?“ Naše dete bi razmišljalo pet minuta. „Priština… Tokio… Metohija… Istanbul… Tirana… Pećka patrijaršija… Evo ti šest. Oćeš još?“.

Ko misli da su oni koji su, zašto to ne reći, rušili Beograd 5. oktobra mnogo finiji primerci naše dece nego ovi aktuelni – malkice je omašio u proceni. I njih su tada neki hteli da usvoje, jer se pogrešno mislilo da oni tada brane tradicionalne evropske vrednosti i demokratiju, i da je paljenje, pljačka i demoliranje naročita vrsta društveno odgovornog poslovanja. Ista imena sa aktuelnog spiska za zabranu ekstremnih navijačkih grupa iz redova Delija primila su tada petooktobarsku nagradu Radija B92, mada je retko ko od njih onomad znao šta podrazumeva ta Evropa, smatrajući da je u pitanju zemlja gde se igra Liga šampiona. Dok god bude hraniteljskih „porodica“, biće i „naše dece“. Jedini principijelan je ostao, zanimljivo, Ivica Dačić – on je i za ove i za one mislio da su huligani. Nekad je, pak, dobro biti u pravo vreme na pravom mestu.