Dok je budala biće i radikala – rekao je, u stihu, moj omiljeni „politički analitičar“ Petrović D. u nedelju oko 21 sat i 20 minuta.
– Dobro, Petroviću, ali sad nema radikala? Pukli su…
– Nema?! Mislite o tome… – dodao je taj moj omiljeni analitičar, dok je Tomi na uvce u prvom planu svirao zalutali harmonikaš, a obezbeđenje DS rasterivalo naručene trubače po Krunskoj.
Odavno je, naime, još kao radikal, krajem devedesetih, novoizabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić u intervjuu novosadskom Svetu rekao da je demokratija uređenje u kome tri budale mogu da nadglasaju dva genijalca. I da mu se ta kombinacija nešto preterano ne sviđa, ali to je tako. To je, naime, demokratija.
Za to smo se borili, drugovi i drugarice.
Otkud onda šok i neverica što je Srbija dobila predsednika kakvog (ne) zaslužuje, demokratski, legalno i fer?
Jedni tvrde da su krivi beli listići, vrsta super zezancije – izađeš na biralište, nacrtaš Čiča Glišu, i to objaviš na Fejsu… Svi lajkuju i smajluju. Međutim, istorija umetnosti je tokom maja 2012. utvrdila neobičan fenomen – kad dvaput nacrtaš Čiča Glišu, dobiješ Čiča Tomu. Na pet godina.
Drugi tvrde da su krive ikone i sajtovi građanske, antiratne Srbije, koji su se, u neobičnoj histeriji, neobično opredelili između čoveka koji je vodio Srbiju kada su uhapšeni Karadžić i Mladić, i čoveka koji je na tribini u sportskom centru u Kamberi, 12. novembra 1995, izjavio: „Kada je general Milovanović doterao Peti muslimanski korpus u Bihać, i kada ih je ostalo još petnaestak hiljada, ja sam u Skupštini Srbije kazao da svih 15.000 treba da pobiju. Odmah su skočili: Evo, fašisti ponovo dižu glavu, zašto da se pobiju toliki ljudi? Ja sam rekao da će ih biti 50.000 ako ih sada ne pobijemo“ (citat iz knjige „Politička fukara“, izdanje SRS, 2011). Tako je ona, verovalo se, normalna Srbija, 71. godinu posle 27. marta, opet oživela parolu: „Bolje grob(ar) nego rob“.
Treći tvrde da su krivi, kao i uvek, novinari. Mnogo su, braćo i drugovi, tetošili Tadića, a vodili negativnu kampanju protiv Nikolića, tako što su, zapanjujuće, citirali i opisivali šta je Nikolić govorio i radio nekada davno, faktički nedavno, kad još nije bio punoletan, pa nije ni mogao da odgovara za svoje postupke. Ne znajući da su u pitanju žmurke, gde važi parola: „Puj, pike, ne važi“. I pritom nisu mogli da nađu nijednog živog očevica s Nikolićevog fakulteta. Ko da je diplomirao 1929. Pitanje je, međutim, da li i jedan srpski novinar treba da ima i zrnce tolerancije za čoveka, koji je pred kompletnim auditorijumom „Utiska nedelje“ za njihovog kolegu Slavka Ćuruviju državnički izjavio: „Nije mi žao što su ga ubili“.
Četvrti tvrde da je kriv sam Tadić. Umesto što se uljuljkivao legendarnim istraživanjem uglednog Ipsosa – Tadiću 58, a Nikoliću 42 posto, i naručivao trubače, mogao je malo i da razmišlja. Jer, ako sebi dozvoliš da te pobedi jedan Tomislav Nikolić, individua sa lepezom skandala, mana i obmana, počni lagano da razmišljaš o pecanju. Smiruje živce, a biće nešto i za ručak.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
