Od vremena kada su u Srbiji prosvetni radnici vikali – „Ž. Danilo, sram te bilo“, a učenici – „Dačo, care, ne daj pare“ – suštinski se ništa nije promenilo u pogledu statusa ljudi koji nas uče brojkama, slovima i drugim epohalnim dostignuća civilizacije koja kasnije možemo korisno primeniti uglavnom u „Slagalici“. Ako od toga očekujemo neki ćar. Perfektno poznavanje brojki i slova ovde odavno nije isplativa veština, te se prosvetni radnici tretiraju kao oni entuzijasti što izmišljaju nepotrebne patente, poput USB flešova u obliku pohovanih račića, zakrivljenih cevi puške dvocevke, vodootpornog šećera i padobrana koji se automatski otvara prilikom udara o zemlju.
Jedan od najbeskorisnijih patenata koji je ikada prezentovan u belom svetu – Srbin koji tečno čita, lepo piše i računa iz glave – autorsko je delo tih desetina hiljada entuzijasta o čijoj sudbini brine veoma ugledno ministarstvo prosvete i obrazovanja, gde se tokom višestranačja smenjuju razna prosvećena, a bogami i neprosvećena stvorenja. Samo jedan srpski ministar prosvete – od pomenutog Dače Ž. Cara Markovića do Žarka Ž. Obradovića – javno je negirao mogućnost da je njegov pradeda bio majmun. Ostali se nisu izjašnjavali.
Sa druge strane, učitelji, nastavnici i profesori sve češće imaju utisak da bez obzira što njihovi preci nisu imali crvenu zadnjicu i češali se ispod miške i po temenu, Darvinova teorija počinje da se primenjuje upravo od sad. Te da će za razliku od njih koji su se spletom nesrećnih okolnosti zadesili na prvoj lestvici evolucije, neki njihov daleki potomak konačno živeti ko čovek. Ali to nije samo utisak prosvetara, već svakojakih drugih branši i kasti slučajno zatečenih u vrtlozima večno prisutnih devedesetih i tranzicije koja teče ko revolucija.
Ljudi koji znaju sva slova, pa još i da ih sastavljaju u reči, a potom i u rečenice, poznatiji kao pisci, sanjare o Ninovoj nagradi, sede nad pisaćim mašinama i tastaturama godinama, danima i noćima, da bi naposletku samo jedan bio izvučen iz tog bubnja – i dobio veliki ček od cirka milion ovdašnjih dinara. Dar generalnog sponzora. To im znači, kako je prošle nedelje rekla Gordana Ćirjanić, i zato što u Srbiji, koja sve više liči na mitski narod Lotofaga, više ne postoji književni život, koji se nekad odvijao kroz agilne listove i časopise, profilisane tribine i druženja u kafani za šta su čak i pisci imali novca. I zato što je vrednovanje književnosti prepušteno novinarima, izdavačima, trgovcima i pljuckarošima a književne nagrade ostale su možda jedini most između pisca i gotovo sluđenog čitaoca, kome se nude, u istom pakovanju, dobra, osrednja i petparačka literatura. Govoreći o narodu Lotofaga, laureatkinja je mislila na ono ostrvo u Homerovoj „Odiseji“ gde žive ljudi koji jedu lotosov cvet, neku vrstu droge koja kod čoveka izazove zaborav na otadžbinu, porodicu, na sve one vrednosti koje predstavljaju i usmeravaju život.
Potom je Ninova lauretakinja primila „milionski ček“ u natprirodnoj veličini, i cela situacija je podsetila na finale „Farme“, gde je „prvonagrađena“, takođe, dobila jedan takav simbolički ček. Samo što je cifra na njenom čeku bila deset puta veća. Što ovdašnjim potomcima Lotofaga nedvojbeno ukazuje da je daleko isplativije sedeti i glasno podrigivati tri meseca na nekakvoj paradi pijanstva i kiča, i uzeti 100.000 evra, nego dve godine čamiti sam u radnoj sobi, a pisanje iziskuje sate, mesece i godine samoće, te na kraju u oštroj konkurenciji još stotinak usamljenih zaluđenika dobiti deset puta manju sumu. Koja je zapravao tromesečni honorear jednog, i to nenagrađenog, „farmera“.
I dok se devedesetih jasno pokazivalo da je bolje biti Arkan nego, recimo, prosvetni radnik, tranzicija i demokratija je izmenila taj suludi sitem vrednosti – sad je daleko isplativije biti dobro plaćena dvorska budala nego, na primer, dobitnik Ninove nagrade. Ta vrsta kontinuiranog trovanja nacije kretenskim vrednostima nije rezultat delovanja samo jednog ovdašnjeg Bordžije, već više njih. Međutim, samo jedan član familije Bordžija ovih dana se oglasio sa tvrdnjom da su, u stvari, N.N. lica pokušala njega da otruju i tako ga trajno eliminišu na misionarskom putu prosvetiteljskog rada na prostorima kako Srbije, tako i bivše Jugoslavije.
Misija tog Bordžije nekako je zatvorila krug prisustva arsenika i starih čipki u srpskom društvu – da nije bilo njega, pomenutih devedesetih nikada ne bismo saznali da li je Arkan iz trećeg puta uspeo da pogodi jabuku postavljenu na krovu mladinog toplog doma u slobodarskoj Žitorađi. Ovako, to jedinstveno takmičenje u streljaštvu, dok je Jasna Šekarić bezuspešno tražila sponzore i osvajala zlatne medalje na Olimpijadama, mogli smo da pratimo u direktnom prenosu pre 16 godina. Njegova neponovljiva programska šema je godinama ukazivala da se otrov ne sipa baš uvek u male bočice, nego najbolje „vata“ kad ga ima u velikim količinama. U bidonima, kanisterima i cisternama.
Rahmetli Sveti Sava, ukoliko bi se odnekud po drugi put pojavio među Srbima ovih dana, imao bi šta da vidi – ulicama šetaju đaci i viču mu „Savo, care, ne daj pare“. Prosvetni radnici cimaju ga za rukav i pitaju za povišicu. Ovlašćeni školski dileri cimaju ga za rukav i pitaju kad će štrajk da stane, jer im je promet drastično opao. Trovači ga cimaju za rukav i prijavljuju čudne simptome. Dvorske budale se ne skidaju sa naslovnih strana. Verske vođe liče na stend-ap komičare.
Ono što bi ga najviše iznenadilo jesu roditelji. Oni sede kod kuće pred televizorom, gledaju program koji je u srećna vremena mogao da se vidi samo u uglednom „Lotos baru“, i grickaju lotosov cvet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
